Нисам био један од људи који су, у време када је већинска Србија разумела његову смирену одлучност, његово знање и разумевање, сами себе називали његовим најближим сарадником. Немам са њим генерацијске сличности, нисмо заједно ишли у школу, нисмо исте струке. Имао сам са њим своја политичка неслагања. Не суштинска, јер да су таква била, не бих био у странци коју је водио. Нисам био, или сам се трудио да што ређе будем, ни од оних страначких функционера који су ишли са њим на трибине и конвенције, да сами не кажу ни реч, али да седе у првом реду, мудро и замишљено слушају његове речи, да појавом у његовом присуству дају себи на значају. Да скачу на ноге и аплаудирају када процене да је то паметно. Ако сам то и чинио, ређе сам од већине других цитирао његове речи, уздизао га у звезде и позивао се на њега. На Војислава Коштуницу.
Овај текст пишем у време изборне кампање, са намером да га јавности учиним доступним после избора. Када страсти спласну. Када се види даље и боље. Пишем га јер се у току изборне кампање, на њега, на Војислава Коштуницу, позивао, овако или онако, највећи део учесника изборне кампање. Покушавају да надокнаде недостатак своје величине, политичке идеје, принципијелности, спомињући његово име. Надају се да ће део његове политичке харизме и угледа, пуким спомињањем његовог имена, и на њих прећи. Дојављују медијима поуздане информације како ће их он подржати, људи који су променили мора странака и политика, куповали посланике, чинили све оно чега се он, у политици, по мом дубоком уверењу, гнушао. Називају себе настављачима његове политике, у позивима својих позивних центара бирачима, они који данас у важним, кључним сегментима државне политике, и да будем јасан говорим о политици према Аутономној Покрајини Косово и Метохија, подржавају политику тзв. „Бриселских споразума“, против које је он, док је био активан у политичком животу, јасно био.
Други га, поготово сада, у време изборне кампање, нападају. Нападају га они који су, а био сам сведок томе, долазили код њега, када је увелико био у опозицији, а они на власти, да се са њим посаветују. Они који су га поштовали толико да га нису звали да дође код њих, у зграду Владе Србије, већ су долазили код њега, у седиште ДСС-а. Нападају га они који су му, а и томе сам био сведок, уступали места у челу стола. Нападају га они који су га проглашавали „патријархом српске политике“, а који због потерница не смеју да се у Србију врате, иако се власти мењају, а оптужница против остаје на снази. Нападају га они којима је, до скора, једина и искључива мета био својевремени министар финансија, а који га се сада и не сете, али за сва зла овог света оптужују Војислава Коштуницу. Нападају га и они који су деведесетих представљали идеје које су потпуно супротне његовим. Њега, искреног хришћанина, нападају и они који су, примера ради, у последњој деценији двадесетог века објашњавали због чега је савршено добро и нормално да се, у сред зиме, нехришћански, воденим топовима хладе демонстранти.
Због тога што се на њега позивају и нападају га, знајући да се он неће огласити, да ће се држати речи, да се из муља српске политике повукао, неко мора, не да га брани, јер ја то нећу чинити, нити сам дорастао томе. Неко мора да саопшти истину, или барем део ње. Не историјску истину о његовом делу. То ће, када прође историјска дистанца, учинити људи којима је то професија. Не процену и оцену његовог политичког дела, филозофије и идеологије. То ће, такође, учинити они који су за то позванији и образованији од мене. Не да саопшти какве су његове оцене људи и догађаја којима је присуствао. Томе ће, када и ако процени да је време, учинити он.
Овај текст је, премда подстакнут изборним позивањима и нападима на њега, практично говорећи изборним злоупотребама имена човека који је, по мом дубоком суду, најважнији (а можда за дуго време и последњи) српски државник краја двадесетог и почетка двадесет првог века, једноставно сведочанство човека који је, сплетом историјских околности, био сведок неких од догађања. Не представља систематичан преглед догађања, већ фрагменте сећања који негирају или потврђују неке од медијски наметнутих и форсираних предрасуда о Војиславу Коштуници. Пишем искључиво о ономе чему сам био сведок и што се пред мојим очима одиграло. Пишем са намером да овај текст, ако неко буде то желео, буде представљен јавности након што се изборни циклус оконча, како управо не бих био попут оних који његово име, на овај или онај начин, користе у предизборном ошљарењу. Коначно, пишем га јер своје мемоаре писати нећу, пишем га дајући сопствена истинита сведочења о догађајима и сопствене судове, на која, чак и ако у њима грешим, имам право. Пишем без намере да отворим било какву јавну полемику. Пишем текст, имајући као свој став о Војиславу Коштуници нешто што би не потпуно, али најближе, могло да се опише Змајевим стиховима написаним приликом повратка већ болесног Светозара Милетића из затвора у Нови Сад. Змај је тада написао: „Такви људи нису за нас, већ за бољи нараштај“. И, наравно, захтевајући слободу да имам право на свој став, дозвољавам и свима другима да имају исти, сличан или потпуно другачији став.
Често се у јавности пласирала теза како су Коштуничину председничку кампању 2000. године финансирали Американци. Крајем 1999. године су тадашње америчке власти, претпостављам услед јасног закључивања да су дотадашње информације које су добијале од прозападне опозиције биле нетачне, покушале да, преко једног од чланова ДСС-а који је живео у САД, ступе у контакт са Демократском странком Србије. Преузео сам, у договору са Војиславом Коштуницом, тај контакт на себе, разговарао са људима који су евидентно радили за америчку обавештајну заједницу и крајње им отворено, у зиму и пролеће 2000. говорио какви су ставови странке о ситуацији у земљи, али и о америчкој политици сакаћења српске државе и српског народа. На једном од таквих састанака, а било их је укупно три, у Будимпешти, у пролеће 2000, ми је јасно стављено до знања да су САД спремне да подрже и финансијски рад ДСС-а, под условом да им се предочи јасан план на шта ће и како новац бити утрошен. По повратку у Београд, разговарао сам о томе, шетајући по Дорћолу, са Војиславом Коштуницом. Био је сасвим и потпуно јасан, да никада никав новац од Американаца никада, ни под којим условима, не сме да се узме. На наредни састанак у Будимпешту сам отишао и на запрепашћење мојих америчких и британских саговорника одбио да узмем кофер испуњен доларским новчаницама. Саопштили су ми да сам одбио понуду коју нико није из Србије одбио. И никада више нисам позван ни ја, ни било ко из Демократске странке Србије.
Још једна од ноторних, додуше протоком времена, све ређе помињаних неистина, је да је тада, 2000. године, шеф Коштуничиног изборног штаба био Чедомир Јовановић. Међу условима да се прихвати председничке кандидатуре, Војислав Коштуница је тада поставио и услов да му странка чији је председник био води кампању, тј. да она буде одвојена од кампање тадашњег ДОС-а за парламентарне изборе (такозване караванске кампање аутобусима) и организационо и финансијски. Ја сам лично био против кандидатуре Војислава Коштунице на изборима 2000. године. Сматрао сам тада да је право време за кандидатуру на председничким изборима у Србији, против Милутиновића, не против Милошевића, из простог разлога што је ДПС Мила Ђукановића бојкотовао савезне изборе чиме је отворио могућност СНП-у и СПС-у да имају већину у Парламенту СРЈ, а Коштуницу, као потенцијалног победника, претвори у улогу коју је, без скупштинске већине, имао Добрица Ћосић. Не знам, нити могу знати ко је и како организовао ДОС-ову парламентарну кампању, могуће је да је њен шеф био господин Јовановић. ДСС је организационо био потпуно посвећен председничкој кампањи, и она се ретко усклађивала са парламентарном кампањом, пре свега како би се избегле посете истим местима у истим или блиским данима. У местима у Рашкој области у којима је становништво бошњачке националности доминантно, организациону помоћ је пружила тадашња странка Расима Љајића, прилично констернираног чињеницом да је избегнут у организацији скупова у оквиру парламентарне кампање тадашњег ДОС-а. Чињеница је да је изборни штаб Војислава Коштунице на председничким изборима 2000. године водила Љиљана Недељковић, чињеница је да смо целу организацију везану за план путовања и кампање одрадили г. Душан Пророковић и моја маленкост.
Често се, у постпетооктобарским годинама Коштуници пребацивао разговор са Милошевићем у ноћи 5. октобра 2000. године. Да ли је Коштуница разговарао са Милошевићем те ноћи? Да, јесте. И нико му тада, као ни у данима, недељама и месецима после октобра 2000. није то замерао. Отишао је, уз велико противљење нас који смо у том тренутку били са њим, преузимајући потпуно одговорност, да би у тим, прилично неизвесним тренуцима, покушао да спречи било какав бесмислен и потенцијално крвав потез делова оружаних снага или полиције. Ми који смо били против тог одласка без икаквих гаранција смо се плашили за његову безбедност. Он је, уз све ризике, личне пре свега, отишао. Последица његовог одласка је да није било никаквог несмотреног потеза одлазеће власти која је покушавала да, проглашавајући други круг, легализујући непостојеће албанске гласове на Косову и Метохији и све друге крађе, и да практично натера тадашњу опозицију да, прихватајући други изборни круг, буде саучесник у крађи. Крв није текла београдским улицама. И томе, као и о новембарском, другом у животу сусрету Војислава Коштунице са Слободаном Милошевићем, тада председником највеће опозиционе странке, тада је ретко ко проговарао. Када Милошевић више није био на слободи, а Коштуница на власти, многи су се острвили. Многи који су својевремено ћутали.
Једна од примедби на рад Војислава Коштунице као савезног председника се своди на то како је он аболирао албанске ратне злочинце са Косова и Метохије. Нити је Коштуница то урадио, нити је могао по закону то да уради, и то сасвим добро знају они који га због тога нападају. То је учинила тадашња Скупштина СРЈ, испуњавајући услов постављен земљи како би Савезна Република Југославија ушла у Савет Европе. Дакле, сви они који данас причају о изолацијама до којих би довело вођење озбиљне државне, а не евроунијатске политике у Београду, а истовремено критикују Коштуницу због аболиције, се ем обраћају на погрешну адресу, ем сами себе доводе у ситуацију да критикују потез који би и сами учинили. Јер, дали су Западу неупоредиво више. Укључујући и оно што им нико није тражио.
У различитим анализама политике коју је водио, тврди се да је Коштуница практично до пред саме преговоре о статусу Косова и Метохије, који су завршени без договора у складу са Резолуцијом 1244, и даље имао какво-такво поверење у америчку политику према Србији. Он америчкој администрацији, заправо, за разлику од доброг дела људи из његовог ширег окружења, укључујући и писца ових редова, није веровао никада. Након добијања награде „East-West Institute-a“ ми је, када сам му на награди честитао, прокоментарисао како је та награда заправо награда после које треба да се политички пензионише. Након што je представницима Демократске странке Србије, тада у опозицији, 2003. године представљен план „Стандарди пре статуса“ за Косово и Метохију, који је предвиђао да је, пре дефинисања коначног статуса, неопходно да се на самом Космету под управом УНМИК-а, достигну озбиљни стандарди у погледу рада независних институција и функционисања демократског система и људских права, писац ових редова је био више него задовољан. Моја наивна логика је била да на Косову и Метохији под међународном управом дуго, деценијама, задати стандарди неће моћи да се задовоље, да ће у том периоду Србија довољно да ојача да би се њен глас јасно и јако чуо приликом разговора о одређивању статуса, у складу са Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Одмах након разговора са америчком делегацијом која је план „Стандарди пре статуса“ представила, Коштуница је питао присутне функционере ДСС-а, мене међу њима, шта мислимо и како нам се чини све што смо чули. Када сам исказао своје задовољство, из разлога које сам у овом тексту објаснио, Војислав Коштуница се насмешио и рекао само једну реченицу: „А ти стварно верујеш да су искрени?“
Његово предвођење Владе Србије, у два мандата, је оптерећено медијским искривљавањем начина на који је он Владе водио. И често то искривљавање доводи до потпуно гротескних контрадикторности.
Са једне стране се тврдило да се Коштуница, као председник Владе, није уопште мешао у њен рад Владе, и да се бавио искључиво Косовом и Метохијом. Могу, као министар у две Владе које је Војислав Коштуница водио, да посведочим да је на седницама Владе које је водио, он био припремљен и упознат са свим кључним тачкама (на свакој седници Владе постоји и пуно крајње формалних, бирократских одлука). Сведок сам такође и тога да у првој Влади коју је предводио, а у којој је ДСС имао већину министара и могао да прегласа увек и свакога, Војислав Коштуница није дозвољавао такву праксу. Било је, наравно, ситуација у којима би неко од коалиционих партнера исказивао своје неслагање са неким предлозима, али тзв. „меко неслагање“, уз позив да се гласа и прегласа, односно донесе одлука. Увек када су спорења била озбиљна, укључујући и спорења међу коалиционим партнерима мимо ДСС-а, тачке су скидане са седница Владе, док се у консултацијама није налазило какво-такво решење. Потпуно супротно овој пракси, коју је Коштуница, као демократа, примењивао у Влади 2004-2007, у другој влади, оној 2007-2008, која се назива обично „другом Коштуничином“, а у којој министри из редова ДСС-а нису били у већини (математички је она била на страни ДС и Г17+) појава прегласавања мањине, овај пут из ДСС-а је била стална, поготово пред крај владиног живота.
Друга теза која је с времена на време, ређе додуше, провлачена кроз медије је да је Коштуница покушавао да утиче на све што се у министарствима његове Владе догађало. Сведочим да ме је, за све време рада у Влади Србије, а то је нешто више од четири године, у два министарства, Војислав Коштуница само четири пута позвао на своју иницијативу, како би ме консултовао око питања која су везана за рад министарстава. Једном, да ме пита до када верујем да ће Министарство науке и заштите животне средине које сам водио изаћи са предлогом Закона о Српској енциклопедији, други пут да ми тражи детаљно образложење ситуације у Панчеву, где је, политичком игром, тадашњи градоначелник, у време изборне кампање почео да укључује сирене за општу опасност при концентрацијама бензена у ваздуху које су биле на нивоу београдских и које нису представљале акутну опасност за здравље грађана ни по једном правилнику ни једне земље у свету, а где је управо у време прве Коштуничине владе почела озбиљна анализа извора загађења и реконструкције објеката који емитују бензен. Трећи је случај био везан за питање потписивања уговора Владе Србије и компаније „Мајкрософт“ који је захтевао да држава плаћа преко десет милиона долара годишње за потенцијално добијање лиценци за нове пакете „Офиса“ у компјутерима у државној управи, уговор против кога сам јасно био, сматрајући га беспотребним и штетним, док су министри у Влади имали подељене ставове. Коштуница је тражио моје образложено мишљење и, након што га је чуо, подржао га је, у буџету је остало 55 милиона долара, а држава није изгубила баш ништа. Коначно, четврти пут је била серија разговора везана за Споразум са Руском Федерацијом у области енергетике. Мимо тога, мимо анегдота и разговора у пролазу, Коштуница није ни на који начин покушавао да утиче (ако се и ово може назвати утицајем) на мој рад. Договор, након избора прве Владе, је био да свако од нас, министара из ДСС-а ради у складу са програмом који смо доставили, да се сами рвемо са тешкоћама, да радимо по својој савести. Коштуница нам је обезбедио пожељан мир и аутономију, а мене заштитио од напада који су постојали, а били везани за чињеницу да сам у В Влади 2004-2007 прва три месеца рада оставио све затечене помоћнике министра на својим местима, без обзира на чињеницу да су неки од њих били чланови тада опозиционе странке. Поједини су остали, без обзира на различита политичка уверења, на својим местима до краја мандата Владе 2004-2007 године, јер су, по мом уверењу, добро радили свој посао. На учестале примедбе из ДСС-а, Коштуница је мирно одговорио да је аутор ових редова одговоран и за кадровска решења и за рад министарства које води.
Коначно и насловне стране неких недељника, карактеришући оно што је Коштуница радио, тврде да се Коштуница није мешао у економију. И заиста, по мом суду, није претерано у текућа, свакодневна, економска питања, јер није био ни министар финансија, ни економије. Био је заинтересован, као председник Владе, за стратешка питања, давао озбиљну подршку за почетак радова на складишту гаса у Банатском Двору, за припрему документације за позив за стратешко партнерство за термоелектране „Колубара Б“ и трећи блок термоелектране „Никола Тесла Б“, за економско повезивање Србије и Српске кроз приватизацију „Телекома Српске“ и улазак Комерцијалне банке. Био је жестоки противник прикривене или отворене продаје ЕПС-а. Био је заинтересован за, а ово су скромна питања, али су била питања из моје надлежности, за јачање начних института који имају и сегмент тржишног пословања, попут Института „Михајло Пупин“ или Института за ратарство и повртарство у Новом Саду. Од њега сам, у супротстављању по мени беспотребном и штетном споразуму са „Мајкрософтом“, добио чврсту и потпуну подршку.
Коначно, да ли је Коштуница постао скептичан према Европској Унији тек након признања независности тзв. Републике Косова? Не могу да кажем када је и како, а свакако неупоредиво раније од писца ових редова, Војиславу Коштуници постало јасно да се Европска Унија претвара у оруђе америчких и немачких политичких интереса и острво изолације и неслободе. Оно о чему могу, зарад истине, да сведочим је да сам, када је у Београд у лето 2006 године требао да дође Комесар ЕУ за послове науке Јанез Поточник, и да да понуду за српске научнике коју је било непристојно одбити (да Србија плаћа у буџет ЕУ за науку свега 2,5% од новца који би плаћала када би била члан ЕУ, а да научници из Србије имају право да учествују у свим пројектима и конкурсима Уније и повлаче средства као да је Србија део Уније), а ја покушавао да му уговорим састанак са председником Владе државе којој даје тако великодушну понуду, са самим Коштуницом имао веома интересантан разговор. Веровао сам да је питање организације састанка само питање слободног времена и слободних термина. Коштуница ме је, међутим, када смо разговарали о састанку, упитао да ли верујем да је пут Србије заиста пут ка Европској Унији. Упитао ме је, овлаш и узгред, не захтевајући одговор, да ли мислим да ће наши политички и економски интереси бити заштићени или изгубљени ако се нађемо у Унији, и да ли верујем да неко у Бриселу треба да одлучује о нашим питањима. Прихватио је, и без мојих одговора, састанак са Поточником, али су ова питања, постављена у Србији чија је јавност тада пружала потпуну подршку евроунијатским интеграцијама, остала да лебде у мојој глави. Када су маске пале 2008. године, када је постало сасвим јасно да се од Србије тражи да не буде Србија да би у Европску Унију ушла, када се оголила истина да је, независно од Србије и српског питања, Унија место у којој се слобода губи, а не осваја, у којој Минотаури бриселских лавирината гутају и животе и страсти и слободе, имао сам још увек своје илузије да свет можда није онаквим каквим га објективно видим. У току кризе везане за потписивање ССП-а који је прихватила већина Владе коју су чинили ДС и Г17, имао сам још један разговор на тему Србије и Европске Уније са Војиславом Коштуницом. На моје питање да ли је верује да ССП не треба потписати, да ли је можда прејак потез за који се залажемо, потпуно мирно ми је рекао да прочитам прве две стране ССП-а. Није ме убеђивао, ни уверавао у било шта. Прочитао сам странице на којима се наводи да су стране потписнице, ЕУ, њене чланице и Србија сагласне чином потписивања да сви потписници поштују Оснивачку повељу УН, Завршни акт из Хелсинкија и Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених Нација, у време када је 17 чланица ЕУ већ признало албанску државу насталу НАТО агресијом на територији Србије. Тог трена сам, без икаквог притиска, заузео свој став. Коштуница га је, о ЕУ, сведочим то, имао много, много раније.
Иако сам себи обећао, на почетку састављања овог текста, да нећу користити прејаке речи, морам да кажем да је најодвратнија лаж која је о Коштуничином раду изнесена, та да је он, називан и „Шешељем у фраку“, марио за националне интересе онолико колико му је то унутрашњеполитички требало. Војислав Коштуница је, сведочим то, током своје политичке праксе био човек који је, без медија и медијске помпе, без бусања у груди, чинио шта је и колико је могао да штити национални интерес. И ту не говорим само о Косову и Метохији или Републици Српској. Говорим о стварима које су наоко мале, а суштински судбоносне за опстанак једног малог и пострадалог европског народа. Описао сам у претходном делу текста Коштуничин интерес за Закон о Српској енциклопедији. Пратио је пажљиво, након усвајања овог документа, рад на самој енциклопедији, давао подршку већем финансирању активности Матице Српске, поготово финансирању Српског биографског речника и САНУ. Водили смо, на моју иницијативу, јер сам хемичар, човек из потпуно другог окружења и друге научне логике, дуге разговоре о финансирању и вредновању, о организацији истраживања из друштвених и хуманистичких наука, о већој подршци историји, археологији, лингвистици, етнологији, музикологији. Размишљали смо, а нисмо стигли да спроведемо, предлагање Закона о заштити ћирилице. Обавештавао сам га о својој тузи што, у оквиру рада на Српској енциклопедији, не могу и не умем да договорим израду Шематизма Српске православне цркве. Коначно, колики је Коштуница био национални радник говоре, боље од ма кога другог, ставови влада и држава чији су интереси, не само око Косова и Метохије, супротстављени нашим. Део тих ставова, део понуда које су њему, Коштуници, даване како би се одрекао српске државности на Косову и Метохији је описао др Александар Никитовић у једном од својих текстова-сведочанстава. Ја, опет, сведочим о томе како ми је отправница послова амбасаде САД у Београду, Џенифер Браш 2008. године, након формирања Владе Демократске странке и Социјалистичке партије Србије на састанку у просторијама Деморатске странке Србије, понудила подршку америчке амбасаде ако бих се укључио у рушење Војислава Коштунице са места председника странке. Одговор сам дао на самом састанку усмено, а након неколико дана, крајње пристојно, и у писаној форми. Он постоји у архиви ДСС-а, а свакако и у архиву Амбасаде САД у Београду. Уосталом депеше „Викиликса“ су подробно описале све оно што су против Коштунице Американци и њихови савезници радили, ко се како од србијанских политичара понашао, ко је долазио на редовне недељне брифинге у амбасаду, ко је достављао поверљива документа Владе Србије. Депеше „Викиликса“, у српској јавности потцењене и намерно запостављене, јасно кажу и ко је ко и шта је шта, и боље од ма кога другог сведоче о Србији и њеној политичкој класи.
Боље од овог текста сведоче и о Војиславу Коштуници. О томе како је и колико Запад радио против њега. И против Србије.
др Александар Поповић
