• Društvo

     Др Зоран Величковић: Вакцинација је обавеза, а не питање личне слободе појединаца

     Редакцију НовостиДана.рс је посетио Зоран Величковић. Да представимо, укратко, свог госта читаоцима.

    Зоран Величковић је доктор медицинских наука, професор Медицинског факултета у Нишу у пензији. У области имунизације становништва од заразних болести, професор Величковић ужива велики ауторитет међу лекарима Ниша и Србије. Више лекара с којима смо разговарали о вакцинацији нам је јасно рекло: „О томе питајте професора Зорана Величковића; он се најбоље разуме у вакцинацију.“. Почевши од докторске дисертације коју је посветио поствакциналном имунитету на морбиле (мале богиње) и променама у епидемијама морбила, преко дугогодишњег рада на месту начелника Центра за контролу и превенцију болести у Институту за јавно здравље у Нишу и рада на као професора епидемиологије на факултету, до учествовања у радним групама за доношење прописа о заштити становништва од заразних болести, све је у радној биографији нашег саговорника у вези с вакцинацијом.

    Наравно, посету за питања вакцинације тако стручног и информисаног саговорника, потрудили смо се да искористимо у највећој мери, те смо доктора Величковића одмах салетели питањима. Иако већ пензионер, наш је саговорник одговарао врло јасно и сажето. Ево како је текао разговор.

    Господине професоре, у чему је значај вакцинације?

    Вакцинација је најефикасније и најјефтиније средство за превенцију заразних болести. Сматра се да су највећа достигнућа човечанства у 20. веку, што се тиче здравља, исправна вода за пиће и вакцинација.

    Вакцинацијом су потпуно искорењене неке болести, од којих су најпознатије велике богиње. У Европи више нема дечје парализе изазване полио вирусом, такође захваљујући вакцинацији. Многе друге болести су елиминисане вакцинацијом.

    Да ли је довољно учињено на заштити становништва Србије вакцинацијом?

    Вакцинација становништва је увек имала приоритет у домаћем здравству, тако да је обухват становништва вакцинацијом висок, те су и резултати добри.

    Навешћу само један пример. Од 1991. године на овамо, прошли смо кроз више ратних сукоба – у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову и Метохији, а пуцало се и на крајњем југу Србије. И поред великог броја рањених у борби или повређених на други начин у рату, нисмо имали ни један једини случај тетануса! Наравно, без вакцинације би стање било знатно другачије.

    У Србији више нема нових случајева дечје парализе, дифтерија је потпуно елиминисана, остале заразне болести које се сузбијају вакцинацијом се јављају појединачно.

    Шта је с малим богињама?

    Ту наилазимо на проблем, за шта су одговорни антивакциналисти.

    Од када се почело с вакцинацијом, пре више од двеста година, постоје отпори. Тренутно, најјачи отпор вакцинацији против малих богиња постоји у Сједињеним Америчким Државама, али се отпор јавља и код нас.

    Нема правог основа за противљење вакцинацији против малих богиња. Медицинска наука, једноставно, не упућује на тако нешто. Мотиве противника вакцинације је тешко докучити; можемо да нагађамо да ли се ради о верској затуцаности, материјалном интересу или нечем трећем.

    Противници вакцинације против малих богиња само чине штету својим јавним наступима. Нема никаквог разлога одбијати вакцинацију ММР вакцином.

    Које су опасности по здравље нације с којим се сусрећемо, а које би се могле отклонити вакцинацијом?

    Стално указујем да је неопходно да здравствени радници буду, због природе свог посла, уредно вакцинисани. Тиме се штити здравље самих здравствених радника, стално изложених свакојаким инфекцијама, али се штити и здравље њихових пацијената и других особа с којима су здравствени радници у контакту.

    Треба обратити више пажње и на вакцине које нису обавезне, а које су такође врло корисне за заштиту здравља људи. Рецимо, постоји вакцина против хуманог папилон вируса и препоручује се да је узму младе девојке, пре ступања у сексуални однос. Хумани папилон вирус је врло раширен, а изазива тешка обољења – рак грлића материце, али неке врсте рака код мушкараца.

    Лекари треба да указују својим пацијентима на предности вакцинације.

    Да ли је календар обавезне вакцинације у Србији одговарајући?

    Сматрам да јесте. Не видим потребе за битнијим променама у систему обавезне вакцинације становништва Србије.

    Да ли су странци који бораве у Србији вакцинисани на оговарајући начин?

    Вакцинални статус странаца у Србији се строго прати и стање је сасвим задовољавајуће.

    Избеглице које пролазе кроз Србију могу представљати проблем, тако да се стално контролише њихово здравствено стање и, они који нису вакцинисани, обавезно се вакцинишу у прихватним центрима.

    У том смислу, треба знати да је Сирија, до последњег рата, била уређена земља у којој је обухват становништва вакцинацијом био врло висок, тако да су Сиријци углавном уредно вакцинисани. Међутим, велики је проблем с избеглицама из Авганистана, у коме ратови трају деценијама уназад, тако да је њихов систем имунизације врло мањкав дуже времена.

    Поменули смо да је дечја парализа изазвана полио вирусом искорењена у Европи. Ова се болест јавља у три земље у свету: Нигерија, Нигер и Авганистан. Где год се дечја парализа јави ван ове три земље, донета је из неке од њих.

    Да ли је потребна вакцинација прилико одласка на рад или школовање у иностранство?

    Свака земља прописује одређени вакцинални статус путника који у њу долази. Постоји и међународна исправа о вакцинацији, тзв. „жути картон“, која је потребна да би се посетиле одређене земље.

    Шта се од вакцина производи у Србији? Одакле се увозе вакцине које се користе у Србији?

    У Србији вакцине за употребу на људима производи Институт „Торлак“ у Београду, и то вакцине против дифтерије, тетануса, великог кашља и туберкулозе.

    Остале вакцине се набављају на тендерима, а темељито се, пре употребе, испитују у Агенцији за лекове и медицинска средства.

    У светским оквирима посматрано, нема много произвођача вакцина.

    Да ли се у Србији користи Бе-Се-Же вакцина, када, како и зашто?

    Бе-Се-Же вакцина је у Србији обавезна и даје се новорођенчади. Раније је постојала обавезно испитивање деловања вакцине у каснијем добу живота, али се то више не ради.

    Иначе, Бе-Се-Же вакцина је вакцина против туберкулозе, али има доста ограничења у свом деловању.

    Које су штетне последице вакцинације?

    Као и сви лекови, и вакцине могу имати нежељене ефекте. Јављају се различите алергијске и друге реакције организма на вакцину.

    Међутим, треба да буде јасно да су реакције на вакцину и компликације које због тога настају неупоредиво ређе од компликација које настају када дође до инфекције.

    Навешћу један пример. Вакцина против малих богиња може да изазове енцефалит (акутно запаљење мозга). Утврђено је и колико се често то дешава – један случај на милион вакцинисаних.

    Енцефалит се јавља и као компликација код оболелих од малих богиња. И ту је утврђена учесталост – један случај на хиљаду оболелих.

    Шта је мање зло, да од милион вакцинисаних, један оболи од енцефалита или да, од милион оболелих од малих богиња, њих хиљаду оболи и од енцефалита?

    Шта бисте препоручили читаоцима у вези с вакцинацијом?

    У вези с вакцинацијом, као и у вези са свим другим питањима о здрављу, треба разговарати са својим лекаром. О здрављу нико не треба да се информише само читајући садржаје на интернету.

    Вакцинацију не треба никако избегавати.

    Да би се спречила епидемија неке заразне болести у одређеној популацији, треба да је најмање 75% припадника популације имуно на ту болест.

    Да би се спречило да се болест уопште појави, треба да је на њу имуно најмање 95% популације.

    У Србији је стање такво да је, према проценама, око 5% деце ван система здравствене заштите. Још око 5% деце не прими обавезне вакцине из различитих разлога, најчешће здравствених.

    Тако долазимо до тога су врата за појаву заразних болести које се спречавају обавезном вакцинацијом међу децом, ипак, одшкринута.

    Невакцинисана особа угрожава своје здравље, али и здравље вакцинисаних особа. Узрочници заразних болести, селећи се од једног до другог домаћина (ово „домаћин“ се односи на особе које се нису вакцинисале и које оболевају од заразних болести), постају све способније да изазову болест код наредног зараженог. На крају, бацили толико ојачају да могу да изазову болест и код вакцинисаног човека.

    Неко ко не жели да се лечи од неке незаразне болести, угрожава само своје здравље. Ко не жели да се вакцинише, угрожава и своје и здравље других, укључујући и здравље оних који су се вакцинисали!

    Питање вакцинације није питање личне слободе појединца. Вакцинација је обавеза.

    Ниш, јул 2019. године

    Текст и фото: Љубомир Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансираo је Град Ниш. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

     

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com