У најужем центру Тиране, 50 метара од Скендербеговог трга, постоји једна стара кућа са великим двориштем, где су градске власти, након пада комунизма, предвиделе двадесетоспратну зграду. Током ове две и по деценије власник те куће је имао јако добре новчане понуде које је упорно одбијао тражећи више. Кад му је од инвеститора понуђено да добије 40 одсто простора од двадесетоспратне зграде, он је тражио 50 одсто.
Грађани Тиране који су имали толико земље, чак и километрима даље од центра, таквим бизнисом су постали милионери множећи своје богатство, док власник куће, о којој говорим, већ две и по деценије живи као сиромах у полусрушеној кући и никако да ужива богатство које је наследио.
Кад год одем у Тирану и видим тог човека, помислим на политику Београда током последње четврти века. Док српски преговарачи обављају одлично свој посао, исказујући дипломатску супериорност према колегама из Приштине, званични Београд, ценкајући се са Приштином и Бриселом, губи драгоцено време, успоравајући тако улазак Србије у Европску унију и НАТО.
Ценкање око статуса Косова током последњих 17 година је имало донекле и ефекат који је Београд хтео да постигне. Независност Косова је проглашена тек осам година након демократских промена у Србији, а захваљујући упорности Београда, Косово није још признато од 80 држава света чланицa УН, а није ни чланица УН.
Досадашње искуство показује да је оваква политика Београда могла да успори осамостаљење Косова, али не и да заустави тај процес. И поред свега, број земаља које признају независност Косова с временом расте, а косовске институције, и поред многобројних слабости, с временом ојачавају. Оправдање да таквом политиком Србија успева да обезбеди опстанак Срба на Косову не стоји. Највећи број Срба се вратио на Косово управо услед укључења Срба јужније од Ибра у косовске институције.
Једини аргумент јесте чињеница да је за сваку државу болно признавати отцепљење дела територије. Али Србија мора да разуме да њено проширење почетком двадесетог века од Ђердапа до Јадрана и од Вардара до Триглава није био само плод мудрости и пожртвовања Срба већ и такозване историјске среће. Сходно томе, губљење територија крајем двадесетог века није само резултат глупости српских политичара већ и такозване историјске несреће. Сваку несрећу је болно прихватити, али боље прођу они који умеју то да прихвате него они који не умеју. Од рата 1999. године, Косово је већ изгубљена територија за Србију, али модерне државе у 21. веку не зависе само од величине територија које контролишу већ и од тржишта која су им доступна.
Највећи део косовског тржишта и даље заузимају србијански производи. Исход тога што београдски преговарачи надмудрују колеге из Приштине јесте да странка Албина Куртија све више ојачава. Уколико Албин Курти дође на власт, Косово ће бити изгубљено тржиште за Србију – све док Србија не буде признала Косово. А једном изгубљено тржиште тешко је повратити. У интересу Србије је да „окрене плочу” и заузме сасвим другачији приступ, што би значило отворити се за Запад без ценкања. Србија би требало да пружи два пута више од оног што Вашингтон и Брисел траже од ње. Тиме ће сви позитивни процеси бити убрзани, и за Србију и за читав Западни Балкан.
Ако се Србија и даље држи досадашњег приступа, тражећи више од Ахтисаријевог плана за север Косова, она то можда и може да постигне. Штавише, Србија може да догура до самог уласка у Европску унију, а да не призна независност Косова, то јест да загорчава живот косовским грађанима и унакажава државу Косово, као што је то већ урадила са Босном и Херцеговином. Али, питање је чему то?
Зар није паметније за Србију да буде промотор не само свог развоја већ и целог региона? Србија би то могла бити због својих природних и људских ресурса, геополитичког положаја и државног искуства. Осим тога, ако Београд успе да извуче више од Ахтисаријевог плана за север Косова, кад-тад мораће да плати цех. Прешевска долина, Новопазарски Санџак, Војводина или неки њени делови могу се угледати на север Косова или чак бити подстицани од Запада да траже исти статус.
Професор политичких наука Универзитета ААБ у Приштини, раније предавао на универзитетима Тиране, Тетова, Приштине и на Универзитету Хамбурга
