Јерусалим, маја

Изван старих градских зидова, у једној стрмој улици на крају града, лежи други Христов гроб. То је врт, ограђен жутим каменим зидом са гвозденим вратницама, на којима пише: Гроб у врту за који многи верују да је у њему почивало тело Господа нашег.

Испод тога навод из Светога Писма: Ја сам васкрс и живот мртвих и ко у мене поверује неће погинути него ће имати живот вечни.

И најзад, разуме се: Улазна цена: 1 шилинг по особи.

Звонимо.

Једна госпођа, средњих година, у сламном шеширу, са рукавицама за шофирање, откључала нама је врата, наплатила улаз у боновима Кукове Компаније, и саопштила нам да наш вођ мора да остане пред вратима.

– Зашто?

– Ја ћу вас водити.

Напољу, усијала се улица на сунцу, и усред ње наш добри вођ г. Хано стоји тужан. Навикао је већ изгледа да га унутра не пуштају.

– Па, може он, ипак, да пође с нама? Залажемо се ми за њега сиромаха.

– Нека, хвала – вели сам вођ помирљиво – ја ћу вас чекати овде.

– Што?

И наш вођ нам објашњава у по гласа:

– Госпођа која чува врт не трпи вође. Јер, видите, молим вас, има два гроба. Онај старији са црквама, где се на хаџилук ишло седамнаест векова, и овај нови, који нема још ни педесет година. Ми странцима мора да покажемо и један и други. Па када нас странци питају, шта мислимо који је прави, ми слегнемо раменима. Шта знамо? Можда је прави један, можда није ни један ни други. То госпођа не допушта да се каже. Овај гроб, гроб који она чува, то је једино прави. А када се неки вођ, док она о томе прича, неповерљиво насмеши, тешко њему. Толико нас је најзад намрзла да нас ни преко прага не пушта. Између њених зидова царује само њена истина…

И вођ прекида објашњавање, јер госпођа која чува гроб окренула се гледајући подозриво шта то вођ нама сада шапуће.

Полазимо.

Госпођа нам одмах саопштава оно што смо већ знали или могли наслутити: Она је чувар врта са гробом Господњим, а тај врт јој је на чување поверен од нарочите једне енглеске мисије, која је откупила ово парче земље и стења. Врт се одржава од прилога побожне пастве и од улазница посетилаца.

– Извините, госпођо – говоримо ми, поучени од нашег вођа, са пуно обзира – извините, али откуда сада у Јерусалиму два гроба Христова? Све наше хаџије од памтивека ишле су на онај стари са многим црквама, ту се молили, ту давали да им се освете крстови, бројанице, иконе. Са њима се враћали ти свети људи. И много прича има о чудима која су ови крстови, на гробу благословени, чинили доцније у далеким нашим земљама на северу. Зар су, побожни и смерни, сви они поред Христовог Гроба прошли као поред турскога гробља? Зар је ово прави гроб?

– Да! Без приговора, кратко одговара госпођа из Енглеске.

– А онај стари?

– Вама је рекао ваш вођ, ако није незналица као сви остали, да је на томе месту тек 325 цар Константин подигао две цркве. Триста година после смрти Христове требало је наћи место, где је кажу свете књиге, погинуо мученички један човек, за кога нико скоро у његовој домовини није веровао да је бог, као што је он тврдио за себе да је Силни цар, који је намах постао ватрени хришћанин, огњем и мачем запретио је Јерусалиму тражећи да му се покаже где је закопан Христов крст, а где је гроб његов. Ја не хулим, ја говорим тако што ми је вера у коју верујем драга, али ко зна какав су крст подметнули царици Јелени да га тобоже откопа, ко зна какав гроб у стени показали цару Константину и казали да је Христов. Неверници који су морали да одобровоље хришћанскога цара.

– Добро. А овај нови?

Госпођа нас је повела кроз врт, оскудно засађен младицама и цвећем који тешко напредују у кречној земљи, повела нас до краја врта, до једног обронка, са кога смо могли да видимо, лево по страни, други један обронак.

– Голгота, значи мртвачка глава на старом јеврејском језику. Ма да се у јеванђељима помиње као опште познати брег код Јерусалима, нема у Јерусалиму ни у околини ниједног брега, који би се звао тако или слично. Генерал Гордон, онај генерал Гордон, који је погинуо у опсади Картума, када је 1885 дошао у Јерусалим, случајно наиђе на обронак овамо и погледа онај суседни овога истог брега на коме смо. И изненади се. Јер у камену обронка јасно је видео једну огромну мртвачку главу. Погледајте!

Погледали смо. На томе обронку одиста, када се пажљиво гледа и има добра машта, може да се назре нешто налик на мртвачку главу. Две округле рупе, недалеко у истој висни, између њих једна душа, горе уска доле шира, као носна шупљина, а доле водоравно камен као да је усечен, па личи на нека крезуба уста.

– Имате право.

– Чим је генерал Гордон видео то, дошао је на мисао да је ово брдо можда Голгота. Названо тако због ове лобање која се види на каменом обронку. Почео је да тражи гроб и одиста у подножју брда успео и да га нађе.

Још није подигнута капела, још кандила или иконе нису поразмештане по тој малој пећини. Само једна гвоздена врата с решетком и крстом. Унутра јасно се види како је камен клесан да се ту постави ковчег.

Уместо вере, Јерусалим на сваком кораку буди у нашим срцима све различитије сумње.

– Ово бар личи на гроб! Рекао је неко од нас.

– Је л’ те? Обрадовала се чисто наша водиља. А главни разлог зашто треба веровати да је ово Христов Гроб, а није онај стари, нисам вам још ни рекла. Почетком нашег века, откривени су древни зидови Јерусалима, зидови који су опасивали град у доба кад је Христос живео. И ти су зидови не испред него иза старога Христовог гроба. Шта то значи? Значи да је немогуће да су оне цркве – над Христовим Гробом. Јер нити се каменовало и распињало, нити сахрањивало између самих градских зидова. Голгота је морала бити негде изван њих. Овде, дакле…

Када смо изашли из врта са Гробом, нашли смо нашег вођа, где нас чека седећи на камену, у оскудној сенци једног спарушеног дрвета.

– Јесте ли видели.

– Јесмо.

– Е, а ако други пут дођете, показаћу вам и трећи гроб.

– Трећи?

– Јесте. Сад је баш овде једна експедиција америчких научника. Неће ни по предању, као цар Константин, ни по надахњујућу, као генерал Гордон, да траже Христов Гроб. Него покушавају да га нађу примењујући научне методе. Рачунају тачно по подацима Светога Писма и осталих савремених и блиских споменика. Ономад је баш вођ експедиције дао изјаву овдашњим новинарима да су његови другови и он на најбољем путу да нађу праву Голготу и прави гроб Господњи.

Јадне хаџије које долазе на поклоњење! Где да се поклоне? А још јаднији они који су већ били на хаџилуку! Погрешно су се, изгледа, клањали…

(Политика, 17. јун 1928. године)