Да је којим случајем НАТО 1999. године био на страни Срба а не Албанаца, већина овдашњих десничара вероватно би сада снажно подржавала евроатлантске интеграције и клела се у НАТО. Уместо у местима са албанском већином, овде би ницале улице и споменици посвећени Тонију Блеру и Билу Клинтону. Шешељ би се опет нудио америчкој амбасади да ратује против неког новог Садама Хусеина, а овдашњи другосрбијанци били би највећи симпатизери таквог српског национализма – с обзиром на то да им углавном смета само национализам антиамеричког типа, док проамерички национализам свесрдно подржавају. Ипак, сплетом историјских околности српски национализам постао је изразито антиамерички: ништа чудно, будући да нас је НАТО, као де факто америчка интервенционистичка војна сила, бомбардовао 1999. године. Анти-НАТО политика сама је по себи прогресивна, али не иде уз националромантичарску помпезност једног Андреја Фајгеља.

Текстови Јелене Попадић објављени у „Политици” несумњиво су веома информативни и корисни. Наиме, најпре смо сазнали да постоји интернет датотека где су похрањени подаци о донацијама које прима овдашњи цивилни сектор, а затим су нам предочени и неки од износа појединачних пројеката. Ипак, примедба да у тексту није заступљена „друга страна” није без основа. А „друга страна” би требало да објасни како то да су, упркос толиком новцу на располагању, резултати цивилног сектора скоро непостојећи и што се тиче степена демократичности нашег друштва, и кад је реч о транспарентности, људским и радничким правима итд.

Ипак, највећу замерку другосрбијанском невладином сектору завређује њихово упорно подстицање етничких и међунационалних тензија управо поменутом селективном борбом против постојећих национализама у региону. Наиме, ко год не признаје очигледну погубност национализама свих сукобљених актера у бившој Југославији, само се сврстава уз једну од страна у даљим „племенским” сукобима, подстиче их и додатно распламсава. Један од парадигматских примера такве селективне политике јесте и недавни протест подршке Насеру Орићу у организацији председнице удружења „Мајке Сребренице”. Тај би чин могао имати смисла једино ако би неко, благодарећи каквој настраној логици, у Насеру Орићу могао препознати напречац самооткривеног пацифисту који је пред пад Сребренице храбро утекао остављајући своје људе на цедилу.

Невладин сектор прогутао је огромне своте новца за промовисање мирног суживота и толеранције. Како то да је онда ситуација у региону тако лоша? Нису ли можда баш они допринели ономе против чега се наводно боре? Да ли се о томе питају и њихови финансијери или је управо то разлог због чега су задовољни њиховим радом?

Оснивач НВО Покрет за слободу