Није влада Александра Вучића прва српска влада која се жали да Хашки трибунал на њу врши политички притисак, нити су српски националисти једини који су сумњали да Хаг, осим правних, има и неке нечисте политичке намере према Београду. Пре 13 година београдски новинари добили су на увид документ са потписом Владимира Ђерића, данас адвоката, а тада саветника шефа дипломатије Србије и Црне Горе Горана Свилановића, у ком се Влада СЦГ жали да су оптужбе Хага на рачун власти у Београду неосноване и да им је циљ да се „изврши политички притисак на Србију и Црну Гору да прихвати захтев Тужилаштва за право на неограничен приступ и преглед архива разних југословенских државних тела, за који нема основа у правним актима Трибунала”. Отпор, додуше, није дуго трајао, а ускоро смо сазнали да је власт у Београду ослободила 108 особа обавезе чувања државне и војне тајне како би им омогућила да сведоче у Хагу.
Горан Свилановић је ускоро добио прилику да и он помоћу моћних савезника изврши узвратни притисак на Карлу дел Понте: издејствовао је да тужитељка после убиства Зорана Ђинђића не долети у Београд на сахрану свог „пријатеља”, како је чврсто намеравала док је из Вашингтона нису одговорили. Запад, наиме, није желео да одмогне Зорану Живковићу и консолидацији његове власти у очима српске јавности.
Само неколико месеци после тога, међутим, Карла дел Понте реванширала се Живковићу тако што је пред њега у октобру 2003. спустила на сто оптужнице против четири српска генерала, од којих је један (Сретен Лукић) још био на високој функцији у Живковићевој влади. У први мах се чинило да је Живковићев позив Вашингтону уродио плодом, али је Карла дел Понте после ипак и јавно отпечатила генералске оптужнице и, многи мисле, битно допринела паду владе Зорана Живковића. (Драгољуб Мићуновић је у то време изјављивао да оптужнице против генерала „дестабилизују демократски поредак” и представљају „удар на нашу стабилност, на полицију и војску”). У то је време настављач Ђинђићевог дела важио за америчког љубимца (тадашњи амбасадор Вилијам Монтгомери тврдио је да односи Београда и Вашингтона никад нису били бољи), па је српска јавност тим пре била збуњена грубом политичком игром Хага у Београду. Живковић је тврдио да је још његовом претходнику било обећано да више неће бити оптужница по командној одговорности…
Зоран Живковић (Фото Танјуг), карла дел Понте (Фото Д. Ћирков) и Сретен Лукић (Фото Ротјерс)
Хаг је притискао, али је и сам био подложан притиску. Баш као и различитим владама у Београду, Карла дел Понте замерила се тих година и председнику Руанде Полу Кагамеу (била је главна тужитељка не само суда за бившу Југославију већ и суда за Руанду), али се Кагаме, за разлику од Живковића, показао као тврд орах. У Њујорку је издејствовао њену смену, а она се после јавно у „Републици” жалила да је он викао на њу да је њен посао геноцид, а да њему не сме да дестабилизује земљу испитивањем поступака његове војске и полиције. Кофи Анан ју је сменио под изговором да је „преоптерећена”, иако је покушала да се цењка са њим: понудила је да се одмори од суђења Милошевићу, које би препустила неком другом, само да јој оставе Руанду. Није вредело. Кагаме је био западни миљеник и његови генерали више нису морали да стрепе од хашких оптужница.
