У животу и раду Мари Шуинар, кореографа и играчице из Монтреала, која је први пут јуче стигла у Београд, не постоји концепт ни у животу ни у раду. Са дугом, плавом и разбарушеном косом ушетала је јуче у просторије Националне фондације за игру како би новинарима представила комад „Радикална снага – сола и дуети”, који ћемо видети вечерас у 20 часова у Мадленијануму, у извођењу „Компаније Мари Шуинар”, на 16. Београдском фестивалу игре. На сцени ће се заправо наћи избор фрагмената из њених најзначајнијих остварења, попут неке њене кореографске ретроспективе.
Када ствара наша саговорница путује кроз историју човечанства и ту среће Хијеронимуса Боша, Ван Гога или Игора Стравинског или Шопена и тако настају њена дела. Једно смо видели прошле године на БФИ под називом „Хијеронимус Бош –Врт земаљских уживања” које је успело да нас споји са сликом великог уметника и дочара нам рај и пакао. За ову представу Шуинар ће бити уручено признање „Јован Ћирилов – за корак даље” после вечерашње представе. Наша саговорница је од 1978. репутацију изградила експерименталним соло радовима, а неки од њих су проглашени контроверзним. Своју компанију је основала 1990, а више од 50 плесних креација које су широм света награђиване, извела је у Северној Америци и Европи.
Да ли вас је изненадила награда БФИ с обзиром на то да је стигла са другог краја света? Њен назив је „Јован Ћирилов –за корак даље”, колико сте се трудили и због чега да у својим делима заиста одете корак даље од других?
Радим на мојим будућим остварењима и трудим се да она буду за корак даље. Ипак, не мислим никада много о томе како да померим границе или превазилазим друге. Увек размишљам како бих могла надаље да се поиграм креативно и да мени лично нешто буде узбуђујуће и да ме тера да истражујем даље. Свако признање које сам добила за свој рад, дуг готово четири деценије, доживљавам као показивање љубави и управо ме те топле емоције терају да радим. Осим тога знам да признања значе уметницима. Хвала вам на признању. У мом плесном центру установила сам чак седам награда и дајем их са радошћу другима који су креативни. Награда „Јован Ћирилов – за корак даље“ веома ме обрадовала јер је заиста стигла са другог краја света из моје визуре, јер живим у Монтреалу. У Београду сам први пут, иако је моја трупа до сада гостовала овде. Не знам много о вашим уметницима, али сада за први пут потрудићу се да бар упознам град.
Поставили сте бројне кореографије, да ли бисте неке од њих прогласили антологијским? Да ли би то било „Посвећење пролећа” које је постало класик, „Хијеронимус Бош” или перформанс „Музеј”, он је врло специфичан?
Сви моји радови су антологијски за мене (смех). Све их волим. Моја компанија гостује са мојим бројним кореографијама широм света и оне су још увек живе. А дужину живота мојих дела одређује публика и људи који их позивају на светске фестивале. Перформанс „Музеј“, који вас занима, трајао је три сата, његов фрагмент ћете видети и ви, није био одигран на сцени, већ међу људима у музеју, док публика улази, креће се и гледа уметничка дела. За мене је све што доживим посебно искуство.
У почетку сте се бавили експерименталним соло радовима, зашто су онипроглашавани контроверзним?
Ех, било је то тако давно и није више ни важно. Као веома млада особа желела сам да будем глумица, али сам била толико стидљива да сам кренула на часове плеса. После једне незгодне ситуације кореограф није желео више да ради са мном. У том очајању наставила сам да вежбам сама, потом да креирам. Данас сам захвална том кореографу што је прекинуо сарадњу са мном. Тако сам стигла до соло комада. Истраживала сам границе људског тела и можда је то људима изгледало као нешто ново, експериментално или контроверзно.
Цртате, снимате музичке спотове, креирали сте апликацију за ајфон, волите сликарство. Који су вас још уметници инспирисали?
Радећи овај посао дуго година схватила сам да сам слободна потпуно. Да чак могу и своја стара дела да редефинишем поново и да се увек враћам истим темама. Мој садашњи животни партнер је сликар, а и ја сама цртам. У Монтреалу ћу ускоро приредити изложбу својих радова. Кореографијом сам се константно бавила, паузу у игрању сам имала, али сам се вратила на сцену, још увек играм и срећна сам због тога, Задовољство долази из свакодневног живљења, мене све занима и свему се радујем, а уметност игре заиста обожавам јер је она поезија нашег живљења.
Венецијанско бијенале од изненађења до славља
Мари Шуинар је и директорка Венецијанског бијенала игре од 2017 до 2020, а нашим новинарима је о том ангажману рекла следеће:
– Годишње три до четири месеца проведем у Венецији, истражујем и водим кореографски колеџ и спремам бијенале. Не, ја немам никакав план, нити концепт већ свака припрема за ову манифестацију изгледа као перформанс, потом се претвара у фешту и то на крају све изгледа као путовање које почиње изненађењем, а завршава слављем.
