Прослава Дана државности подсећа ме на јутарњу кафу два у један. Заиста, шта ми у Србији славимо: Сретење 1804, Сретење 1835. или, истовремено, и једно и друго? У овој прaзничној дихотомији уникатни смо у светској повести.
Ево, како се дошло до овог неспоразума, нимало безначајног, комичног и кукавичког.
Министар Владан Батић основао је комисију за израду Нацрта закона о држaвним знамењима, која је брзо донела одлуку о застави, грбу и химни, а устручавала се да се изјасни о државном празнику. Сећам се тог мука, који сам прекинуо предлогом да Сретење Господње из 1804. године, почетак Српске револуције, буде државни празник Републике Србије. Предлог је одмах прихваћен, без иједне примедбе, али из неког необјашњивог страха да нам не замере друге државе и наше националне мањине што смо узели за празник устанак на Турке, покушали смо да ублажимо ову исправну одлуку. Неко је дошао на идеју да предложимо влади и скупштини да уведу и празник за националне мањине, али нас је Антал Хегедиш убедио да одустанемо од тог бесмисла: „Ја сам Мађар и као припадник националне мањине, ако бих бирао дан за свој празник, одабрао бих Светог Иштвана, а то је немогуће… Али ја сам и грађанин Србије и желим да и мој празник буде онај празник који смо одабрали”. Хегедиш нас је окуражио да одбацимо идеју о празнику за националне мањине.
Зашто смо изабрали устанак на Турке било је теже оправдати, па смо дошли на идеју да у образложењу Нацрта закона напишемо да је на Сретење Господње 1835. године донет и Сретењски устав. Влада Зорана Ђинђића допунила је Нацрт закона текстом из образложења, а парламент прихватио (2001), и тако смо добили два Сретења, а један празник. Оправдања за такву одлуку није било, влада је преиначила наш предлог из опреза који се граничио са страхом од замерки страних држава и националних мањина. Српска храброст и српски кукавичлук немају границе!
Између Сретења 1804. и Сретења 1835. године огромна је разлика у значају догађаја у српској историји 19. века. Сретење 1804. године само по себи може да буде државни празник, док Сретење 1835. то већ не би могло да буде, из простог разлога што је Сретењски устав, и поред свег свог значаја у уставној повести Србије и њеном настојању да се еманципује од Турске, био на снази де факто 14, а де јуре 55 дана. Под притиском Турске, Русије и Аустрије кнез га је нерадо суспендовао бранећи право Србије да се самостално уставно организује, иако владару није био по вољи. Дакле, Сретењски устав није примењиван, јер за то није било времена, мада је одштампан у 10.000 примерака, раздељен посланицима Сретењске скупштине и послат по примерак свим установама. Укинувши устав кнез Милош је затражио да му се врате сви примерци, па је отад било опасно држати Сретењски устав, ко „мисли жив своје главе носити”. Тај „бисер српске правне историје” доживео је крах и сасвим оправдано можемо се упитати зашто прослављамо поразе и неуспехе?
За Устанак 1804. не може се рећи да је био неуспешан као што је био случај са Сретењским уставом, јер су Срби Српском револуцијом обновили средњовековну државност. То је био основни мотив комисије која је предложила Сретење Господње 1804. године за државни празник, а не и Сретење 1835. Битно је истаћи да ова два празника нису једнако представљана у јавности током прослава, будући да је Сретење 1835. све више истискивало Сретење из 1804. године. О томе постоје бројни примери, чак и комични. Наводим неке.
Прва прослава Дана државности била је у Крагујевцу у присуству свих српских високих достојанственика, који су, при поласку из Београда, само навратили у Орашац. Сећам се беседе једног председника Србије који је у свом говору само споменуо Орашац 1804, а све преостале речи посветио је Крагујевцу 1835. А шта рећи за измештање централне прославе из Орашца у Београд, неколико година? У представи изведеној 2003. године Карађорђе каже: „Ево мене, а ето вама рата с Турцима” (речи су које је Милош изговорио на Цвети 1815), што је изазвало смех код публике у Марићевића јарузи. У једној од наредних представа главни јунак узвикује, ако сам добро упамтио текст: „Песак, песак, дајте нам песак. Песак нама треба”! А вожд је призивао и борио се за слободу коју нисмо имали, а песка је увек било и биће док буде трију Морава.
Ваљани коментар на ову српску државотворну дихотомију, праћену бројним и непримереним наступима, чуо сам у Орашцу: „Поданичке владе не славе устанке”! Верујем да власт и народ који се играју својим државним празником и знамењима (већина запослених ради на Дан државности), играју се с ово мало државице што нам је преостало. А то је неопростив грех!
Професор Филозофског факултета
Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста
