Иако су непосредно након отмице новинара Радио Приштине Ранка Перенића и Ђура Славуја 21. августа 1998. године, у Ораховцу виђени њихов аутомобил и новинарска опрема, из полиције и тужилаштва нема званичних података да је ико саслушан. Чак ни чланови њихових породица нису позвани да дају изјаве.
Данас се навршава двадесет година од како су Ранко Перенић и Ђуро Славуј отишли на радни задатак са кога се никада нису вратили. Две деценије, њихове породице, пријатељи и колеге, знају да су они кренули из Ораховца ка манастиру Зочиште да разговарају са монасима тек ослобођеним из заробљеништва ОВК. То је последња вест о њима.
– Не могу да верујем да 20 година нема никакве информације, ништа. Ранко је тај дан отишао да ради, да заради за нашу породицу и никада се није вратио. Тужна сам, несрећна, али ме још више од тога гуши та небрига људи, недостатак хуманости. Зар је могуће да их се сете само једном годишње? Нас све ове године нико од надлежених није звао, није питао ни где смо, ни како смо, а онда смо чули да је истрага затворена. То не могу да схватим и тражим и не одустајем од захтева да се истрага поново отвори – каже за УНС Ранкова супруга, Снежана Перенић.
Прошле године, породица Перенић је сазнала да је ЕУЛЕКС, мисија владавине права на Косову, затворила истрагу још 2013. године. У образложењу бивши тужилац ЕУЛЕКС-а Маурицо Салустро наводи и да су „на основу доступних информација, дана 21. августа 1998. године жртве отишле у Велику Хочу како би извршиле радни задатак. На путу назад пресрела их је наоружана група људи који су носили обележје ОВК, запретила оружјем и одвела их у непознатом правцу“. На крају, закључак – истрага је затворена.
Удружење новинара Србије је више пута контактирало мисију ОЕБС-а у Београду где је Салустро сада запослен, званично упућујући захтев за разговор. Одговор никада нисмо добили.
С обзиром на то да ни тужиоци истражитељи и полиција никада нису саслушали породицу и колеге Перенића и Славуја, што је уобичајена процедура у свим истрагама, логичан закључак је да је није ни било.
А убрзо након што је УНС 2016. покренуо нову фазу истраживачког рада у оквиру Досијеа о киднапованим и убијеним новинарима на Косову, чије судбине и околности отмице и нестанка, убице и налагодавци најстрашнијих злочина до данас нису познати – дошли смо до података за које сматрамо да могу бити путоказ за истрагу.
УНС је сазнао да је новинар Њујорк Тајмса, Мајк О’Конор након отмице, видео возило у коме су Перенић и Славуј киднаповани.
– Игром случаја видео сам извештај Војске Југославије о прислушкивању ОВК. У дану када су киднаповани Ранко Перенић и Ђуро Славуј, у том извештају забележено је: „Два пакета су донесена до Беле Цркве“ (насеље у Ораховцу). Одмах сам тамо послао новинара Њујорк Тајмса Мајка О’Конора. Када се вратио питао ме је за серијски број њиховог диктафона. Знао сам број, јер сам га лично купио. Видео је „сони“ који су Ранко и Ђуро понели на терен. О’Конор је видео и плаву Заставу 128 и у њој је био диктафон. Питао је команданте ОВК где су људи из аутомобила, а они су одговорили да не знају ништа, да су све тако затекли – испричао је за УНС Миливоје Мики Михајловић, некадашњи уредник Радио Приштине и руководилац Медија центра у Приштини, кључног извора информација за све медије 1998. и 1999. године на Косову.
Шон Бернс, шеф америчке дипломатске посматрачке мисије, који је те 1998. године боравио на Косову, за УНС је казао да је лета те године, у регији у којој су киднаповани Перенић и Славуј, највише утицаја имао Фатмир Љимај, да се тај простор преклапао са утицајем ОВК из зоне Паштрик која је била концентрисана у Призрену, као и да су до те локације долазиле и јединице под контролом Рамуша Харадинаја.
Аутор:
Извор: УНС