Ниш – Много је трагичних а мало познатих и неиспричаних прича из периода пре, током и после НАТО бомбардовања СР Југославије и Србије 1999. године. Једна од оних која до сада из много разлога није могла цела да се исприча, свакако је сторија о судбини породице Мухарема Ибраја. Велика албанска породица Ибрај пре 20 година успела је да побегне из Ђаковице на српску територију и ускоро ће „негде у Србији”, како сам Мухарем каже, обележити две непреболне деценије од страдања и страховитих губитака који су их задесили само из једног разлога – зато што су били просрпски оријентисани, зато што су су били за Србе и Србију. Противили су се прогону српског живља и зато што су, иако су Албанци, били против такозване Ослободилачке војске Косова и њених злодела.
– Био сам један од руководилаца полиције у Ђаковици и живео с родитељима у великој породици, у којој су сви били против терора и терориста, против ширења мржње на Косову и Метохији. Мој отац имао је једанаесторо деце – с мојом покојном мајком Нуријом шесторо и с другом женом Росом, Српкињом, још петоро. Били смо једна од најсложнијих фамилија и једна од на баш много које су биле просрпски оријентисане. Зато смо сметали, били трн у оку сепаратистима и терористима, зато су нас стално прогањали и претили да ће нас побити. После потписивања Кумановског споразума 11. јуна 1999. године за нас није било више живота у Ђаковици. Али, пре него што смо уз помоћ наше српске војске и полиције успели да побегнемо у Србију, наша породица доживела је прави погром. Сви смо, и родитељи наши, и моја браћа и ја и сви чланови наших породица били на листи за ликвидацију. Између 11. и 18. јуна терористи и припадници ОВК убили су шест чланова наше породице. Најпре су једне ноћи убијена тројица моје браће, Исуф, Ибер и Иса, сутрадан два Исуфова сина, а потом, две ноћи касније, и мој син Кујтим. Све смо их тајно сахранили далеко од Ђаковице, у једној шуми, и побегли у Србију.
Прича Мухарем да је његов отац Муса преминуо у Србији 2009. године и да је сахрањен у околини Ниша.
– Поред убијеног Кујтима имам још четири кћерке и два сина, који су били са мном и супругом у Србији до 2014. године где су завршили школовање. С нама су све време биле и снаје убијене браће и њихова деца. Сви су отишли у иностранство и повремено долазе у госте код мене, обиђу ме, поседе по десетак дана и врате се тамо где су безбедни. Ја сам остао овде међу пријатељима Србима и од прошле године сам у пензији.
Био је два пута Мухарем у Хагу, као сведок одбране на суђењу некадашњем заточенику Међународног суда правде и председнику Југославије Слободану Милошевићу:
– Већ први пут када сам се појавио пред трибуналом затражио сам да моје сведочење буде уживо и јавно. Иако ми је у Хагу нуђено да будем заштићени и сведок, под неким њиховим бројем, нисам крио свој идентитет. Нисам се стидео свог имена и презимена, нисам имао потребе ни од кога да се кријем, нити да кажем своја опредељења. Наравно, знао сам какве последице могу да имам, али сам наступио исто онако како сам 1998. и 1999. године чинио док сам био на Космету. Говорио сам о страхотама, злостављању и злочинима, о тортури ОВК не само над српским и ромским, него и свим другим неалбанским живљем и, посебно, над нама који смо били за мирно решење, за суживот Албанаца и Срба. И никада се нећу због тога покајати, јер сам рекао истину и само истину. Ја сам сачувао и свој и образ моје породице, моје погинуле браће и сина, али и свих поштених Албанаца. Мора се знати да нису сви сепаратисти и терористи.
Данас, после две пуне деценије од агресије НАТО-а на Србију и Југославију, Мухарем је у Србији. И сам. На крају разговора испричао нам је још један важан детаљ који је велики доказ да његова фамилија и данас доживљава прогон од шиптарских терориста из истих оних разлога због којих су многи страдали и морали да беже с Космета, јер нису били против Срба и Србије:
– После 2014. године моја братаница Шоке, једна од кћерки мог убијеног брата Исуфа, са четворо малолетне деце отишла је у Ђаковицу, надајући се тамо нешто променило и да ће тамо моћи да настави да живи. Успела је уз помоћ бројних тамошњих пријатеља наше фамилије да пронађе у шуми изнад Ђаковице посмртне остатке наших најближих и убијених у јуну 1999. године – два своја рођена брата и мојих братанаца Јакуба и Мохамеда, моја три брата, односно свог оца Исуфа, и стричева Ибера и Исе и мога сина Кујтима и да их пребаци и сахрани на ђаковичком гробљу. Подигла је и спомен-обележје, али када се сазнало шта је урадила, неко ју је пријавио, кренули су на њу и њену децу. Једва је спасла живу главу и са четворо малолетне деце побегла у Србију… Сада је у Прихватном центру за азиланте у Београду, где покушава да некако реши свој и њихов статус. За њу највише и бринем – испричао нам је Мухарем Ибрај.
