ilustracija: Tyler Boss

U Njujorku vam nema sočnijeg trača od sage o stanovima sa kontrolisanom cenom stanarine. Jedine stambene jedinice sa ovim retkim, gotovo mitskim statusom još od 1971. godine bez prestanka naseljavaju isti stanari ili njihovi naslednici, tako da je svaka od njih praktično suvenir starog Njujorka. Stanodavci preziru ove stanare (od kojih su većina stariji sugrađani), a skoro svi ostali im zavide na stanarinama ispod tržišne cene. Godine 2012, kad podaci pokazuju da su neki stariji sugrađani u Sohou plaćali čak neverovatnih 55 dolara mesečno, Njujork Post je na sav glas objavio: „najbolja stanarina u Njujorku: dvosoban stan u Sohou po ceni goveđeg odreska.“

A opet, i u takvim analima kontrolisane stanarine, Fani Lovenstin odskače za glavu od svih ostalih: ona je 35 godina plaćala oko 500 dolara mesečno za trosobni apartman u Hotelu Plaza sa pogledom na Petu aveniju i Central Park — što je ona vrsta smeštaja koja bi redovne goste mogla da košta i preko 1.000 dolara za noć.

Nameštenici Plaze dotične gospođe se sećaju kao galamdžije, napasti koja je koristila svaku rupu u zakonu o kontrolisanoj stanarini sa suptilnošću i veštinom vrhunskog advokata za nekretnine. Bio je to ekscentrični lik u gradu prepunom istih takvih, ali ono što je posebno izdvaja danas jeste činjenica da je poslednjih godina života živela u zgradi u vlasništvu Donalda Trampa, danas najpoznatijeg stanodavca u zemlji.

Advokat Geri Lajman bio je generalni savetnik Plaze od 1977. do 2004. godine, tokom mandata koji se poklopio sa vremenskim periodom nekoliko vlasnika, uključujući ljutitog riđokosog republikanskog kandidata. I pored svog tog iskustva, Lovenstin je itekako ostavila utisak na njega. „Žalila se na sve. Vrištala je. Sve vam to govorim kao puke činjenice, jer sam, znate, to lično doživeo. Svi su je se smrtno plašili — te sitno građene ženice koja je u to vreme imala osamdesetak godina„, priseća se Lajman. „Zvali smo je ‘Eloiza iz pakla’.“

Pročitajte i: „Razgovarao sam sa tipom koji tri godine živi u groznom hostelu“

Priča o Lovenstinovoj i njenom stanu otpočinje neposredno posle Drugog svetskog rata. U ono vreme su brojni luksuzni njujorški hoteli, uključujući Plazu, bili u finansijskoj buli i odlučili su da prime dugoročne stanare kako bi osigurali mesečnu zaradu. Jedan takav stanar bio je Leo Lovenstin, koji je imao položaj na Njujorškoj berzi i verovatno je mogao sebi da priušti da plaća smeštaj po tržišnoj stani, ali je ipak nekako završio sa stambenom jedinicom po ceni kontrolisane stanarine. Taj status se potom 1958. godine preneo na njegovu novu suprugu Feni; ona je, naime, postala njegova udovica svega tri kratke godine kasnije. (Par nije imao decu , sudeći po umrlici koju je objavio Njujork Tajms.)

Posle toga, Lovenstinova nije ni mrdnula odatle.

Hoze Arbona bio je barmen u Plazi između 1991. i 1997. godine, prvo u Trejders Viku, a kasnije i u drugim barovima hotela, uključujući Palm Kort, omiljeno mesto Lovenstinove. U ono vreme, dok su oronuli ekscentrici iz kraja stizali na skupocene čajeve, u prostoru bi svirao gudački kvartet. Kako se Arbona priseća, glavnicu ove grupe činili su Malteški vitezovi, „uključujući jednog princa koji je nosio monokl… i one epolete sa sarama, kao kod narednika Pepera.“ Uniforma Lovenstinove, prema Arboni, „bila je ista stara ljubičasta haljina.“

Lajman potvrđuje da „nije baš imala širok izbor odeće“ i da je obično nosila dugi kaput i malu žensku tašnu, čak i leti. Još jedna osobenost koje se Lajman seća je „njen glas. Bila je to neka vrsta britanskog — nije bila Britanka — sofisticiranog naglaska… Hodala je okolo kao da je vlasnica Plaze.“

Arbona objašnjava: „Bio je to naglasak iz bostonskog visokog društva, koji je, umesto ‘Beži odavde’, govorio: ‘Bilo bi tako lepo kad ne bi bio tu’.“ Prema njegovima rečima, „Osoblje je prema njoj moralo da se ophodi kao prema slavnoj ličnosti iako ona prema njima nije bila nužno ljubazna ili velikodušna.“ Navodno se prema zaposlenima ponašala tako grubo da je godinama posle njene smrti, kad god bi nešto pošlo po zlu ili se nešto pokvarilo, osoblje imalo običaj da poviče: „FENI!!!“ jer su bili sigurni da ih pohodi njen duh.

Bila je strah i trepet i u ophođenju prema upravi hotela. „Deo onoga što je zakon garantovao bilo je pravo na iste one usluge koje ste dobijali kad je stambena jedinica prvi put potpala pod kontrolisanu stanarinu“, objašnjava Lajman. „U tim danima jednom mesečno se radilo ‘visoko čišćenje‘, mislim da se tada to tako zvalo. Bilo je to plansko spremanje od poda do plafona. Krečenje je moralo da se radi svakih par godina; znala je ona svoja prava izuzetno dobro. I insistirala bi na njima.“

Ranih osamdesetih, prema članku iz Njuzdeja, tužila je korporaciju Vestin — tadašnjeg vlasnika Plaze — zbog neispravnog tepiha. Nakon što je tužba bila odbačena, kaže Lajman, odmah je počela da tvrdi da Vestin pokušava da je ubije otrovnom farbom. Hotel je angažovao eksperte da uzmu uzorke spora. Zvala je i Njujorški zdravstveni zavod, koji nije pronašao nikakve neregularnosti.

Tramp je 1987. godine odlučio da kupi Plazu od porodičnog trusta Basovih. Kako je Tramp nedavno objasnioNjujork Tajmsu: „Za mene je Plaza bila kao nekakvo slikarsko remek-delo.“ Kad su započeli pregovori, raspitao se za loše strane imetka. Rečeno mu je: „Najveći problem je… Feni Lovenstin“, piše Tajms. U istom članku tvrdi se da joj je Trump „na kraju ponudio apartman u Plazi koji je bio gotovo deset puta veći od njenog studio apartmana, sa pogledom na Central Park. Besplatno. Do kraja života. Još i nov nameštaj, novo posuđe, sve novo. Gunđajući je pristala. Ali je želela i klavir. Dobila je stenveja.“

Lajman negira da je Lovenstinova ikad živela u Plazi besplatno ili da se preselila iz svog trosobnog apartmana (sem dok se renovirao). Tomas Barak junior, pregovarač koji je tu anegdotu ispričao Njujork Tajmsu, odbio je preko portparola da priča o tome do posle predsedničkih izbora 2016. godine, a Organizacija Tramp nije odgovorila na molbu za komentar.

Prema Lajmanovim rečima, međutim, čim je Tramp obavio kupovinu, ona je zatražila sastanak sa njim, a želja joj je bila uslišena. „Mislim da je njen stav bio da će ‘Donald Tramp imati to zadovoljstvo da me upozna i vidi sa kim ima posla'“, priseća se Lajman. Tokom sastanka je imala još jedan zahtev: „Moraćete da zamolite gospodina Lajmana da napusti prostoriju.“ I tako je Tramp to i učinio. Tramp je išao linijom manjeg otpora. Lajman tvrdi da se prema Lovenstinovoj poneo kao „pravi džentlmen“.

Nažalost, idila nije dugo potrajala. Kako je zdravlje počelo da joj se narušava, Lovenstin je ubedila sebe da je njena soba nepopravljivo kontaminirana „otrovnom“ farbom. Preselila se u Park Lejn — plaćajući punu dnevnu cenu — i umrla tamo 28. aprila 1992. godine, kao poslednja stanarka sa pravom na kontrolisanu stanarinu koja je živela u Plazi. Imala je 85 godina.

Hotel je u tom trenutku već jeo previše novca Trampu; iste godine je proglasio bankrotstvo i preprodao ga 1995. U narednih 20 godina, hotel je dovršio tranziciju iz stare dame Zlatnog doba u mešavinu hotelskih soba i apartmana sa podzemnim šoping centrom. Gudački kvartet je nestao iz Palm Korta. Hrastova soba je zatvorena. Nema više Feni Lovenstin; baš kao ni njenog Njujorka. Ne možete a da ne osećate nostalgiju za tim danima najvećeg hotela na Menhetnu — sem, naravno, ukoliko niste imali tu nesreću da vam se putevi ukrste sa stanarom apartmana broj 1001–1003.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu