Студирам у Хајделбергу у Немачкој и ускоро се враћам у Србију. Ово није текст о шармантним улицама старог града, замку који се уздиже над њим, најстаријем универзитету у Немачкој, стазама којима су ходали мислиоци и романтичарски песници, видиковцима, мостовима, нити о томе како сам „изгубила своје срце у Хајделбергу”. Потврђујем све његове лепоте.
Моји боравци у иностранству у поређењу са онима који одлуче да остану дуго, на неодређено или заувек, врло су кратки, таман довољни да ме све време држи туристичка или студентска опијеност, да сагледам најпре (а можда и само) добре стране и покоју лошу.
Моја искуства живота у иностранству су кратка, ушушкана у сигурности студентских домова, извесности студентског живота, безбрижности путовања, уживању у искуствима и учењу. Стога не знам, не могу да судим ни да хипотетишем колико би ми овде или у некој другој земљи (само не у Србији) било боље.
Једна изврсна синтагма ме је посебно мотивисала да напишем овај текст – „естетика безнађа”, а изговорио ју је председник САНУ Владимир Костић. Прочитала сам је у чланку који говори о томе колико је у Србији доминантна атмосфера да се негде далеко живи боље, да се прави живот одвија тамо негде другде. Далеко од тога да мислим да је живот у Србији сјајан, потичем из скромне породице са села, возим се градским превозом, причам са људима и живим и осећам обичан живот. Свакако не мислим ни да је живот у Србији најцрњи на планети – једноставно на вагу се може ставити много разлога „за” и „против”.
Ипак, не могу да не приметим да се сваки пут када дођем у Србију за време распуста углавном суочавам са оваквим питањима: А можеш ли да останеш тамо? Зашто не останеш тамо? Са једне стране, на сваку вест о одласцима младих видимо лавине коментара и жали за памећу која одлази, за младошћу и будућношћу земље која ће доприносити бољитку неког другог. Са друге стране, чуђење и сажаљење у погледу када се неко враћа. Веома сличну реакцију виђам и када се неко након студија врати у своје родно место – поглед који говори да неко није успео у том Београду и, ето, морао је да се врати кући. Ваљда исто тако важи и за иностранство. Да не говорим о томе да живот у селу или у мањој средини може имати и много предности – од здравијег ваздуха, хране до решеног стамбеног питања – али да и те како има и мана. Али још једном, овај текст се не бави питањима предности и мана живота овде или тамо.
Безнађе је тема многих разговора, ако не и сваког, те се, уколико одбијем да учествујем у њему, не осећам добро. И заиста, како да не учествујем у критици свега што се дешава кад и сама све то примећујем, осећам, жалим зато што је тако. Са друге стране, то што доприносим таквим разговорима чини да се осећам још горе. Збуњена сам. Свакако да желим разговоре о томе шта је лоше, шта нам смета, како можемо да ствари мењамо. Тако сам и у свом животу увек настојала да учим и радим како бих ствари променила набоље. Само неколико дана боравка у Србији и та енергија ме потпуно савлада. Ја то зовем објективно сагледавање стварности, али поред реалности, ту је и безнађе које се врло једноставно угнездило у моје мисли.
Када сам се вратила након године дана студија у Америци, имала сам много енергије, полета, детиње жеље да мењам свет. То свакако у животу не иде тако и суочавање са хладним тушем реалности је у реду. Ипак, та „естетика безнађа”, још хладнија од хладног туша, исцрпла ме је.
Срећа је нас миленијумаца у томе што, кад видимо да немамо куд, релативно лако спакујемо кофере и одемо. Многи нам то и замерају. Можда и ми себи понекад замерамо. Ствари нису као што су биле раније: сталности, сигурности готово да нема нигде, па ми искоришћавамо ресурсе који су нама доступни, а неким ранијим генерацијама нису били. Све се мења. Враћам се у Србију са жељом да будем суочена са што мање сажаљивих и зачуђених погледа и са жељом да не морам много да објашњавам. Знам да ме не чекају мед и млеко, али, рецимо да и овај пут долазим са новом енергијом и надам се да ћу је лепо искористити. Надам се добром.
Александра Симић, Хајделберг, Немачка
