Gradovi

Evropski nalog za hapšenje – brzinsko izručenje kriminalaca

BEOGRAD – Evropski nalog za hapšenje pojednostavljuje dugu i komplikovanu proceduru klasične ekstradicije okrivljenih i osuđenih lica i omogućava brz i delotvoran odgovor kriminalu.

Na uspostavljanje ovakve krivično-pravne saradnje članice EU nateralo je to što je ukidanje granica za slobodan protok ljudi, roba i kapitala, ubrzo počeo da prati i slobodan protok kriminala.

Pravnici se slažu da je osnov primene Evropskog naloga za hapšenje usaglašenost pravnih sistema država članica i uzajamno poverenje između njihovih pravosuđa koja više ne ispituju ispunjenost niza uslova radi izručenja lica, koji se zahtevaju kod klasične ekstradicije.

Međutim, za njegovu primenu Srbija najpre treba da postane član EU, a do tada će morati da u policijskoj i pravosudnoj oblasti ispuni uslove čija će se ispunjenost i usaglašenost sa evropskim standardima procenjivati kroz napredak u oblastima iz Poglavlja 24 koje reguliše pitanja slobode, pravde i bezbednosti.

Srbija trenutno primenjuje postupak ekstradicije i kada su u pitanju zamolnice za izručenje drugih država i kada ona zahteva izručenje uhapšenog u drugoj državi.

Specifičnost Evropskog naloga za hapšenje je što njega izdaje sud jedne od zemalja EU, a po njemu postupaju policija i pravosuđe druge države EU donoseći pravosnažnu odluku o izručenju bez uplitanja izvršne vlasti, kao što je to slučaj kod ekstradicije – gde konačnu odluku o izručenju donosi ministar pravde.

Procedure kod primene Evropskog naloga za hapšenje su brze i ne zahtevaju ispunjenje niza uslova koji se zahtevaju kod klasične ekstradicije, kaže pravnica istraživačica iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) Sofija Mandić napominjući da procedura izručenja traje maksimalno 60 dana.

„Ne traži se da je krivično delo propisano kao takvo i u jednoj i u drugoj zemlji, već postoji lista krivičnih dela za koja se obavezno vrši izručenje“, rekla je Mandić Tanjugu.

To su pre svega, terorizam, trgovina ljudima, korupcija, učešće u kriminalnom udruženju falsifikovanju novca, ubistvu, rasizmu i ksenofobiji, silovanju, progini oružjem, finansijskim prevarama, visokotehnološkom kriminalu, trgovini drogom i drugim.

(Nasuprot tome, Ruska Federacija je na primer, odbila da izruči biznismena Stanka Subotića Srbiji pre nekoliko godina jer krivično delo za koje se teretio nije krivično delo u toj državi – zloupotreba službenog položaja, kasnije izmenjenog na zloupotrebu položaja odgovornog lica).

Ukazujući da će u Srbiji evropski nalog za hapšenje početi da se primenjuje danom ulaska u EU, Mandićeva je istakla da bi to mogla da bude velika dobit za naše građane.

Naime, kako je objasnila, kriminalnim strukturama društva će biti onemogućeno izbegavanje krivične odgvornosti preko dvojnog državljastva – bežanjem iz jedne zemlje u drugu i pozivanjem na duge i neefikasne procedure ekstradicije.

Ona je istakla da se Evropski nalog za hapšenje fokusira na direktnu saradnju između pravosudnih organa koji su nezavisni od izvršne vlasti.

Uspostavljem tog mehanizma, iz lanca odlučivanja u postupku izručenja lica izaći će ministarstvo pravde, a na taj način će se izbeći i bilo kakva mogućnost uplitanja izvršne vlasti u proceduru izručenja.

Prema podacima iz Vodiča za poglavlje 24 BCBP-a, prosečno trajanje postupka za izručenje preko Evropskog naloga za hapšenje traje oko 11 dana, a zabeležni su i slučajevi donošenja odluke u roku od 24 sata – što se mahom dešava kada se okrivljeni saglasi sa izručenjem.

Evropski nalog za hapšenje sud može da izda u okviru sprovođenja istrage o izvršenom krivičnom delu, radi izvršenja kazne nad osuđenim licem koje se nalazi u bekstvu i radi izvršenja odluke o pritvoru u toku istrage.

Kada je u pitanju težina krivicnog dela, Okvirna odluka Evropske komisije kaže da se nalog može izdati za delo za koje se može izreći kazna od najmanje godinu dana zatvora, bez obzira da li je reč o pretkrivičnom ili krivičnom postupku, kao i kada je okrvljenom licu izrečena pravosnažna odluka o kazni ili meri zadržavanja od najmanje četiri meseca.

Profesor Pravnog fakulteta univerziteta u Beogradu Milan Škulić u izjavi za Tanjug je ukazao da klasičan postupak ekstradicije podrazumeva da država od koje se traži izručenje proverava ispunjenost niza zahteva i uslova, pre nego što donese odluku o izručenju drugoj državi koja traži uhapšeno lice.

Ta procedura, koja se odvija u više faza i prati je dvostepenost sudskog odlučivanja, zna da traje i do godinu dana, a konačnu odluku o izručenju donosi ministar pravde.

„U Srbiji se ekstradicija sprovodi po pravilima iz bilateralnih ugovora između dve države ili po pravilima iz Zakona o međunarodnoj pravnoj pomoći“, ukazao je profesor.

Škulić smatra da je jedna od bitnih karakteristika Evropskog naloga za hapšenje načelo poverenja u pravosuđe druge države, pa stroga procedura u pogledu ispunjenosti uslova koji se traže kod klasične ekstradicije nije potrebna.

Kada je u pitanju Srbija, Škulić kaže da je, pre članstva u EU i početka primene mehanizama pravne saradnje država članica, važno imati u vidu regionalne osobenosti, aspekte nedavne prošlosti, kao i probleme koji mogu nastati povodom njih.

„Konkretno mislim na odnose sa Hrvatskom gde je poslednjih godina bilo dosta problema u vezi krivičnih postupaka, bilo onih koji se vode u Srbiji protiv državljana Hrvatske, bilo u Hrvatskoj u odnosu na ljude koji se tamo krivično gone a sada žive u Srbiji“, napomenuo je profesor.

Tu, kako je ukazao, problem može da nastane ukoliko Hrvatska bude zadržala politiku neselektivnog gonjenja Srba koji su učestvovali u građanskom ratu na teritoriji Hrvatske u vreme raspada SFRJ.

„Ako ne budemo imali mehanizme koji bi omogućili izuzetke od klasičnih pravila Evropskog naloga za hapšenje, Srbija bi mogla da dođe u vrlo neugodnu poziciju da veliki broj naših građana bude uhapšen u državama EU i predat hrvatskom pravosuđu putem uprošćenog mehanizma – Evropskog naloga za hapšenje“, naglasio je Škulić.

Pored toga, kako je napomenuo, Srbija više ne mogla da odbije izručenje svog državljanina, mada još od Ustava iz 2006. nemamo zabranu izručenja naših državljana drugim državama.

To bi, prema njegovom mišljenju, bilo sporno ne samo sa političkog već i sa pravnog stanovišta.

Profesor je ukazao da to ne bi odgovaralo ni Hrvatskoj, jer se i određeni broj državljana Hrvatske goni u Srbiji i istakao da bi bilo dobro da se to pitanje reši pre početka delovanja Evropskog naloga za hapšenje, putem bilateralnih razgovora Srbije i Hrvatske i uz učešće EU.

Foto Tanjug/ Z.Žestić, ilustracija

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh