Од нашег дописника
Сарајево – Само на први поглед делује парадоксално податак да је Босна и Херцеговина, земља са незапосленошћу од 43 одсто и ниским животним стандардом, уједно и држава са највише регистрованих кладионица у Европи. Имајући у виду бројне анкете у којима се говори да је без родбинске, пријатељске или партијске везе, у БиХ тешко доћи до радног места, могло би се закључити да многи од 540.000 оних чије се име налази у евиденцији служби запошљавања верују да су им веће шансе да до зараде дођу у кладионици него тражећи посао. Армија играча нада се да ће им добро одигран тикет у некој од око 3.200 кладионица решити егзистенцијалне проблеме. У Федерацији БиХ регистрована су 2.443 уплатна места, док их у Републици Српској има 756, то јест у просеку по једно на сваких 1.100 становника. Будући да је забележен у претежно муслиманској земљи, овај рекорд изгледа још невероватније, јер је познато да ислам јасно забрањује коцку и игре на срећу, у које убраја и клађење, и сматра их „шејтановим послом”.
Иза ове статистике крије се велики обрт новца, па се с правом може рећи да су кладионице постале једине „фабрике” које остварују приход у слабашној економији БиХ. Невоља је, међутим, што тај профит по правилу завршава у џеповима власника, нешто мало и у рукама малобројних срећних кладионичара, док држава не успева да наплати ни оно што јој по закону припада. Кладионице са подручја Федерације БиХ оствариле су прошле године приход од невероватних 598 милиона конвертибилних марака (306 милиона евра), што је сума која би, осим власника, требало да обрадује и порезнике. Међутим, порески дуг од око 49 милиона марака знатно је већи од суме уплаћене у државну касу на име пореза која износи непуних 30 милиона марака. Проблем за власти јесте и то што немају начина да тај дуг принудно наплате, јер према закону, могу да заплене само имовину фирме, али не и иметак њеног власника. Невоља са кладионицама је што већина њих нема уписану готово никакву имовину.
Осим што кладионице избегавају да измире обавезе, на штету државе су и законска решења, то јест то што игре на срећу нису обухваћене системом пореза на додату вредност. Тако се долази до новог апсурда да је ова, према многим мишљењима, за друштво штетна активност, привилегована таквим прописима. Уколико грађани БиХ, на пример, купе хлеб, млеко, лек или књигу, платиће ПДВ, али ако уплате тикет у кладионици, онда овај намет не плаћају јер клађење није обухваћено тим порезом.
Ни играчи нису тако ревносни када је реч о обавезама, па многи избегавају плаћање пореза на добитак лажним дељењем већег добитка на мање који су ослобођени намета.
Упркос рупама у закону, објашњење за развој ове делатности треба тражити и у спрегама са политиком. Највише предузетника из овог уносног бизниса, који су уједно и највећи дужници држави, регистровано је у Херцеговини и њихови се власници доводе у везу са појединим политичким странкама. Тако је својевремено, према наводима сарајевских медија, власник једне од њих у неколико судских процеса својом имовином био гарант Драгану Човићу, лидеру ХДЗ БиХ и актуелном хрватском члану Председништва БиХ.
И док се у јавности углавном говори о негативним последицама које кладионице имају на државну касу, тек спорадично се чују мишљења социолога и психолога да су штетне и за саме играче, који с временом постају зависни од клађења. Пораст броја патолошких коцкара бележи се у многим местима, а примера ради, телевизија Н1 наводи да их је само у Мостару регистровано око хиљаду. Сигурни добитници су, како сада ствари стоје, само власници коцкарница.
