Анахроност данас важећег стечајног законодавства
Савет за борбу против корупције је крајем прошле године усвојио документ под насловом „Анализа стечајног законодавства“.
Као човека који за живот зарађује бавећи се стечајем, искрено ме је обрадовало доношење овог документа. Врло је позитивна чињеница да једна независна институција, а, уз то, институција која се бави борбом против раширене друштвене болести коју схватамо под појмом „корпупција“, да се једна таква институција огласи и представи утемељену и озбиљну анализу стечајног законодавства.
У овом и наредних неколико чланака, представићу јавности закључке до којих је Савет дошао и предлоге које је изнео.
Савет за борбу против корупције своју анализу почиње уводом који је, у ствари, кратак преглед новијег развоја стечајних прописа у Србији.
На самом почетку анализе правилно су утврђене две битне чињенице. Прва од њих је та да је закон који уређује стечај, по својој природи, процесни закон, али истовремено и материјално-правни пропис. У преводу на свакодневни српски језик, закон који уређује стечај је закон који прописује ток стечајног поступка као судског поступка. (Као, рецимо, закони који уређују парнични, извршни или кривични поступак.) Међутим, стечајни закон је закон који уређује и односе у друштву, слично као закони који се односе на дужничко-поверилачке односе или на породичне односе.
Друга битна чињеница је та је стечајни закон увек закон који је део уређења привредног система и да се кроз његове одредбе изражава став државе и друштва према важном привредном питању: „Шта учинити с привредним субјектом који не измирује своје обавезе и не обавља своје основне функције у процесу друштвене репродукције?“.
Из наведених чињеница, у анализи је произашао закључак да је стечајно законодавство увек уподобљено доминантном облику својине у привреди.
Да ли је данашњи стечајни закон уподобљен данашњој својинској структури привреде Србије? Јасно је да је одговор одричан. Према Уставу Републике Србије, постоје три равноправна облика својине: 1. јавна својина (својина државе и локалне самоуправе) укључујући и државну и друштвену својину, али само до окончања поступка приватизације, 2. приватна својина и 3. задружна својина.
Данас важећи стечајни прописи су потпуно прилагођени државној и друштвеној својини. Држава се увелико меша у стечајни поступак, привилегује државну и друштвену својину на уштрб приватне и задружне својине, покушава да одржи у животу предузећа која су већ годинама празне љуштуре без икаквог привредног смисла и чини штету учесницима у стечајним поступцима. Стечајно законодавство у томе постаје талац поступка приватизације који је код нас, изгледа, временски неограничен.
Како смо дошли до описаног стања? О томе ће бити речи у наредном чланку серијала.
Љубомир Костић
Магистар економских наука
Лиценцирани стечајни управник с једанаестогодишњим искуством
