Три узастопне победе у Јужној Каролини, Новом Хемпширу и Невади и четврта, остварена у кључном „супер уторку”, учврстиле су Доналда Трампа на позицији водећег републиканског председничког кандидата. Штавише, Трамп је израстао не само у политички, већ и у прави културни феномен. То је у овом веку успело само Бараку Обами уочи изборне победе 2008. године. Но, за разлику од одлазећег председника САД, иза Трампа не само да није стајао либерални естаблишмент, већ ни конзервативни: све донедавно, републикански врх омаловажавао је Трампа сматрајући његову кампању пуким средством за будуће пословно позиционирање, док га је либерални део естаблишмента исмевао, користио као страшило у медијима зарад мобилизације својих бирача и згражавао се над његовим изјавама. „Антиестаблишмент“ позиција америчког милијардера, међутим, показала се као његова главна предност, а подсмех се његовим противницима заледио на лицу.
Шта су узроци „феномена Трамп“ који су овог бизнисмена, власника хотела, коцкарница, голф терена и звезду ТВ ријалитија лансирали у орбиту – о томе многи разбијају главу. Да ли је то његова особењачка природа дрског самохвалисавца и демагога, способног да прокрчи пут до задатог циља не марећи за оне који се с њим не слажу? Чињеница да је, као такав, медијски суперстар познат свима и да никога не оставља равнодушним? Или су у питању његови контроверзни ставови, пре свега напади на политичку коректност као „либералну батину“ за контролу политичког дискурса?
Експерти указују како је Трампов успон пре свега последица гнева републиканског електората и конзервативне „тихе већине“ према политици федералне владе. Лаконски наступ „проказаног“ страшила који говори и ради оно што многи мисле а не смеју да раде, или што неки кришом раде а то прикривају лицемерним „новоговором“ политичке коректности – има на бирачко тело готово терапеутско, од лажних табуа ослобађајуће дејство. Док Трамп није изашао на јавну сцену, није било видљиво колико је фрустрације створило савремено политичко лицемерје. Он говори спонтано и искрено, називајући ствари правим именима, вођен инстинктом и не мари на реакције малограђана које поистовећује с презреним естаблишментом у Вашингтону. Борбен је, али оставља утисак смирености и прибраности, као човек који зна шта ради. Својим присталицама Трамп делује неустрашиво – на сваки удар он узвраћа још јаче, било да су у питању Идил, Хилари, Џон Мекејн, папа Фрања или глобални медији. Заратио је и са „Фокс њузом”, што се ни један други конзервативни кандидат не би усудио. Трампово неискуство у политици његове присталице доживљавају као врлину, као доказ да није део корумпираног система. Зато је освојио више гласова – и поред својих изјава о имигрантима – код Хиспаноамериканаца, него његови противкандидати, а њихови земљаци Марк Рубио и Тед Круз. Чак су и евангелисти, којима Круз припада, више гласова дали Трампу.
У либералним, глобалистичким медијима озлоглашени Трампови ставови, показују истраживања, имају одличну прођу код америчке конзервативне „тихе већине“ – од протеривања илегалне имиграције до изградње зида према Мексику. Чак 73 одсто бирача подржава Трампов предлог забране уласка муслимана у САД! Његова уздржаност према неоконзервативним десничарима, уз критику Бушовог рата у Ираку, залагање за економски протекционизам (који је део наслеђа републиканаца још из времена америчких виговаца), еклектични социјални програм, одбрана традиционалне породице, залагања за спољнополитичке заокрете (сарадња, а не конфронтација са Русијом и Ираном у Сирији) и гледање „свог посла“ уместо нових ратних авантура, једнако су прихватљиве америчким бирачима.
Аналитичари сумирају разлоге Трамповог успона: фрустрација нижих и средњих слојева укупним политичким, економским и социјалним стањем САД, страх од прилива илегалне имиграције, осећај дискриминације беле већине од разних мањина, презир према отуђеним политичким и економским елитама… Чињеница да Трамп сам финансира своју кампању, за разлику од других који хрле по донације код Голдмана Сакса, говори гласачима да он није на продају, да њега нико не може да купи. При томе је врло економичан у кампањи а крајње ефикасан, па оставља утисак да је он гласноговорник сиромашних, обичних Американаца, а не њихов класни противник. Слично као и у историји позне Римске Републике, стављање пребогатог, одважног демагога на чело осиромашених, угрожених маса, у временима опште кризе креира једну убитачну политичку симбиозу.
Хилари Клинтон, вероватни победник за председничку номинацију међу демократама, престрављена је од директног сучељавања са Трампом као одважним и непредвидивим популистичким противником. А ко је од њих двоје стварно опаснији и кобнији, на то питање Срби – можда боље него ико на свету – знају прави одговор.
Виши научни сарадник у Институту за европске студије
