Пре неколико година посетио сам дипломатско представништво Турске у Београду како бих се упознао за тадашњим амбасадором. Понудивши ми пиће, мој домаћин ме је питао какву бих кафу желео да попијем. Збунио сам се у тренутку, али ми је у помоћ притекао Џејмс Бонд, признајем не први пут, и ја сам одговорио: „Средње слатку”. Искористио сам, заправо, Бондову реплику из филма „Из Русије с љубављу”, односно његов одговор на исто питање које му је поставио Али Карим Беј. „Онда две средње слатке”, рекао је амбасадор послузи понављајући, тако, до последњег слова сценарио из филма.

У канцеларији амбасадора висио је на зиду велики портрет Кемала Ататурка али и један доста мањи Сулејмана Демирела, председника Турске у то доба. Да ли је распоред снага и данас исти?

Амбасадор, шармантан човек, одржао ми је, након што сам га у том правцу охрабрио, кратку али фасцинантну лекцију из историје и признао ми да је још тада био забринут због осећаја који је имао да Ататурково наслеђе и његова секуларна држава неће преживети.

Претпостављам да је многе на Балкану, као и мене, изненадила конференција за медије коју је Ангела Меркел одржала приликом недавне посете Анкари. И то не само због њене несмотрене изјаве „да смо сви не само шокирани већ и бесни због патње коју последњих дана трпе десетине хиљада Сиријаца, погођени бомбардовањем, пре свега руских снага”, којом је свом домаћину дала непромишљен поклон.

„Ангела, јеси ли помислила са каквим режимом имаш посла? Ниси ли се, попут мене, најежила на тридесетак турских и немачких застава поређаних у ешалону иза твојих леђа…”

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ