Sve fotografije ustupio Éditions de l’Œil.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE France.

Filmski reditelj Žerar Kokoan smatra se jednim od tvoraca francuskih porno filmova. Kokoan je između 1974. i 1984. godine snimio desetine filmova, beležeći razuzdanu stranu jedne generacije, oslobođene događajima iz 1968. godine, emancipovane pilulama za kontracepciju i još uvek neupropašćene sidom.

Krajem prošle godine, Kokoan je objavio monografiju sa stotinama neobjavljenih dokumentarnih fotografija sa snimanja njegovih filmova – Le Kikobook. Razgovarao sam sa njim o zlatnom dobu francuske pornografije.

VICE: Zdravo Žerar. Reci mi da li su sedamdesete bile ogromni 24-časovni grupnjak kao što naše generacije zamišljaju?

Žerar Kokoan: Ah, taj mit o velikom grupnjaku! Ne, ni najmanje. Kada stignete na set u devet ujutru, verujte mi, tamo ste samo da bi radili. I nikada nisam zloupotrebio svoj položaj, ni kao reditelj, ni kao producent. Mnogi ljudi u ovom biznisu – i uglavnom u tradicionalnoj filmskoj industriji – spavali bisa mladim glumicama, ali ja nisam. Ponašali smo se bolje nego muškarci iz „prave“ kinematografije.

Kako je izgledao vaš posao?

Rolne filma su bile jako skupe. I morali smo da snimamo dve verzije za svaki film – jednu blažu koja bi prošla cenzuru i jednu tvrđu koje bi se prikazivala u posebnim bioskopima. Tako da smo bili baš, baš daleko od fantazije o velikom grupnjaku. Zapravo je sve bilo dobro organizovano i temeljno pripremljeno. Čak ni hardkor scene skoro nikada nisu improvizovane, osim ako se glumci nisu osećali baš komforno. Svaki set je bio sklopljen veoma pažljivo i svaki kasting je bio koherentan. Arhitekta je izgledao kao arhitekta.

Dakle sve je bilo profesionalno.

Sve je bilo uređeno. Umetnički direktor je bio vrlo strog po pitanju osvetljenja ili dodataka na sceni. Ni ja nisam popuštao kada su bili detalji u pitanju. Naročito jer je bilo dosta dijaloga u mojim fimovima. Možda to ima neke veze sa mojom strašću prema nemačkom ekspresionizmu. Divio sam se uvodnim scenama Majka Nikolsa, svetlima Stenlija Kjubrika ili subverzivnosti Lindzi Anderson. Svi sa kojima sam radio su obožavali kinematografiju.

Ko su bili ljudi koji su te mrzeli?

Francuski pokret za oslobođenje žena nikada nije došao da zaustavi neko od naših snimanja, ali to nije bilo iznenađujuće: moji filmovi su slavili žene. Moje glumice su bile u centru mojih priča. Postojalo je nešto jako oslobađajuće za ćene u svemu tome. I ni jedna žena nije bila primorana da snimi film – niko nije došao na set sa makroom.

Kakvi su bili glumci sa kojima si radio?

Radio sam sa hedonistima post-’68. generacije. Voleli su da se zabavljaju i eksponiraju. I voleli su seks. Brižit Le je imala dovoljno porodičnog novca; u industriji je bila samo iz zabave. Mnoge moje muze su glumile u mojim filmovima jer su to želele, ne zato što su morale da zakrpe kraj s krajem. Uveče, oni koji su želeli mogli su da imaju grupnjak, ali tokom dana smo svi radili.

Bilo da joj se to dopada ili ne, francuska kinematografija pomalo ima ukus moje kite – Alban Sere.

Da li je mnogo ljudi videlo tvoje filmove?

Da! Između 1977. i 1982. za moje filmove je prodato više od 4 miliona karata. Svi su prošli dobro i bili prikazani u tridesetak zemalja. Bili smo svuda. Jednog dana je je Alban [Alban Sere, prono zveza i Kokoanova muza između 1970. i 2000.] rekao: „Bilo da joj se to dopada ili ne, francuska kinematografija pomalo ima ukus moje kite.“

Odlično rečeno.

A procenat novca od prodatih karata je išao Nacionalnom centru za kinematografiju i animirane filmove – vladinu agenciju za promociju i produkciju francuskih filmova. Naš novac je bio izuzetno dobrodošao. Pare od pornića!

Šta je tradicionalna francuska filmska industrija mislila o tebi?

Mislim da je industrija zaista imala najgore mišljenje o nama. Kada sam prestao da snimam porniće, stavljen sam na crnu listu. Amerikanci su me hteli, ali niko u Francuskoj nije hteo da radi sa mnom.

Brižit Le u filmu“Parties Fines“.

Kako se osećate ovih dana kada pornografije ima svuda?

Pornografija je uvek napredovala kroz lomove i šokove. Ja sam režirao porniće za bioskope – išli biste u bioskopsku salu i videli penis preko celog ekrana od četiri metra. Nakon toga, mogli ste da gledate porniće na VHS kasetama i TV-u. Prvo emitovanje porno filma u Francuskoj bilo je 1985. Bilo je šokantno, čak i za mene. Činjenica da je pornografija postala toliko dostupna kroz gigantske platforme kao JuPorn definitvno je privukao više publike ovom žanru.

Danas mi ljudi prilaze da se rukuju sa mnom kada izađem u restoran. To se nikada ne bi desilo pre 15 ili 20 godina. Nalazimo se u tački gde porno kultura inspiriše kreativno industriju. Ali zahvaljujući apsolutnoj dostupnosti svih pornografskih sadržaja – najgorih i najboljih – individualna dela padaju u zaborav. Naši filmovi će trajati, jer smo ih napravili uz smeh, živahnost, kao i uz ljubav i poštovanje prema ženama.

Le Kikobook je objavljena u saradnji sa Les Éditions de l’Œil.

Pogledajte još fotografija:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu.