Чех Вик­тор Лу­стиг ни­је из­ми­шље­ни лик у књи­зи „Чо­век ко­ји је про­дао Ај­фе­лов то­рањ”, већ вр­хун­ски пре­ва­рант ко­ји је 1925. за­и­ста узео па­ре би­зни­сме­ни­ма, уве­рив­ши их да др­жа­ва хо­ће да се ота­ра­си ку­ле због тро­шко­ва одр­жа­ва­ња. Џејмс Џон­сон и Флојд Ми­лер овим де­лом су ро­ђе­ном пре­ва­ран­ту, по­зна­том по ха­ри­зми ко­јом је чак и Ал Ка­по­неу на реч из­ву­као но­вац, при­гра­би­ли свет­ску сла­ву, на­чи­нив­ши га узо­ром ге­не­ра­ци­ја­ма ко­је иле­гал­ним рад­ња­ма по­ку­ша­ва­ју сте­ћи име­так. Ре­пу­та­ци­ју је, пре не­го је то­рањ дао у бес­це­ње, сте­као про­да­јом пр­ве ла­жне ма­ши­не за фал­си­фи­ко­ва­ње нов­ча­ни­це од 100 до­ла­ра.

По­ко­ле­ња су ње­го­вим ме­то­да­ма и мо­дер­ном тех­но­ло­ги­јом обез­бе­ди­ла до­ла­ру од 100 апо­е­на ста­тус нај­кри­во­тво­ре­ни­је нов­ча­ни­це свих вре­ме­на.

На­ру­ку им иде то што је „зе­лем­баћ” са ли­ком Бен­џа­ми­на Френ­кли­на нај­ве­ћи аме­рич­ки из­во­зни про­из­вод, што, по ре­чи­ма еко­но­ми­ста, чи­ни и да САД и да­ље одр­жа­ва­ју ве­ли­ки спољ­но­по­ли­тич­ки де­фи­цит, не оба­ра­ју­ћи вред­ност ва­лу­те и огра­ни­ча­ва­ју­ћи увоз. На уштрб ста­бил­но­сти ва­лу­те иде то што су нов­ча­ни­це истих ди­мен­зи­ја, док евро за сва­ку вред­ност има дру­гу ди­мен­зи­ју и бо­ју па­пи­ра.

На евру је не­мо­гу­ће ма­њи апо­ен за­ме­ни­ти ве­ћим, што је на до­ла­ру успе­шно ра­дио Ри­ки Скот Нел­сон. Ко­ри­стио је пра­ве нов­ча­ни­це, ме­ња­ју­ћи ма­ње ци­фре ве­ћим и уно­се­ћи, на­рав­но, нео­п­ход­не из­ме­не тек­ста и ли­ка. До­лар је пре­тва­рао у 100, а пе­ти­ци је до­да­вао ну­лу. Пре не­го што ће би­ти утам­ни­чен, ње­го­вих 850.000 до­ла­ра цир­ку­ли­са­ло је Њу­јор­ком од 1998. до 2002. го­ди­не. При­зна­је му се ве­ро­до­стој­ност, али ни бли­зу ка­ко то ра­ди штам­пар­ска ма­ши­на за про­из­вод­њу пра­вог нов­ца. Ве­ро­ват­но је бар тре­ћи­на ва­лу­те у вре­ме аме­рич­ког Гра­ђан­ског ра­та би­ла ла­жна. Бан­ке су та­да из­да­ва­ле сво­је нов­ча­ни­це, а би­ло их је без­ма­ло 1.600.

Они ипак ни­су шам­пи­о­ни ма­сов­ног фал­си­фи­ко­ва­ња, има­ју­ћи у ви­ду на­ци­стич­ку опе­ра­ци­ју „Бер­нхард” у Дру­гом свет­ском ра­ту, у ло­го­ру на се­ве­ру Бер­ли­на. На­ци­сти су хте­ли да сру­ше мо­не­тар­ни си­стем Ве­ли­ке Бри­та­ни­је и САД про­из­вод­њом ин­фла­ци­је уз по­моћ ла­жног нов­ца. У „враж­јој ра­ди­о­ни­ци”, аутен­тич­но при­ка­за­ној у фил­му „Фал­си­фи­ка­тор” не­мач­ко-аустриј­ске ко­про­дук­ци­је, под на­ци­стич­ким над­зо­ром ра­ди­ли су нај­бо­љи је­вреј­ски фал­си­фи­ка­то­ри са Са­ло­мо­ном Со­ло­ви­ћем на че­лу.

Због ова­кве исто­ри­је и ре­пу­та­ци­је нај­кри­тво­ре­ни­је ва­лу­те свих вре­ме­на, 2003. го­ди­не је „бак” („buck”, из­раз за до­лар) из­ме­њен. Ре­ди­зај­ни­ра­на је нов­ча­ни­ца од 20 до­ла­ра, а де­сет го­ди­на ка­сни­је и „стот­ка”. За­рад ста­бил­но­сти ва­лу­те, уз лик Френ­кли­на је по­ста­вље­на пла­ва тра­ка са де­та­љи­ма ви­дљи­вим по­ме­ра­њем нов­ча­ни­це и сли­ка ба­кар­не ма­сти­о­ни­це са хо­ло­граф­ским зво­ном ко­је ме­ња бо­је при са­ви­ја­њу. Ипак, спо­соб­ност мо­дер­них штам­па­ча да про­из­во­де све мо­гу­ће ни­јан­се бо­ја и њи­хо­ва до­ступ­ност олак­ша­ва­ју по­сао фал­си­фи­ка­то­ри­ма, због че­га ће из­глед „зе­лем­ба­ћа” би­ти ме­њан сва­ких се­дам до де­сет го­ди­на. Раз­ма­тра се и оп­ци­ја да се штам­па­ју по­ли­мер­ске, пла­стич­не нов­ча­ни­це, ко­је је те­шко кри­во­тво­ри­ти.

Упр­кос из­ме­на­ма, до­лар оста­је не­си­гур­ни­ји у од­но­су на дру­ге ва­лу­те, не у бан­ка­ма, ко­је ла­ко уоча­ва­ју ла­жну тин­ту и па­пир, већ на ули­ци, у про­дав­ни­ца­ма и ме­ђу ту­ри­сти­ма.

Опе­ра­ци­јом „Бер­нхард” ло­го­ра­ши су ус­пе­ли да у умет­ност фал­си­фи­ко­ва­ња пре­ли­ју и умет­ност пре­жи­вља­ва­ња (фал­си­фи­ко­ва­њем су из­бе­гли га­сне ко­мо­ре), због ко­је до­лар и да­нас ма­ми пре­ва­ран­те. Са­ло­мон је у ло­гор­ској ра­ди­о­ни­ци 1945. го­ди­не, ка­да је опе­ра­ци­ја про­ши­ре­на на фал­си­фи­ко­ва­ње нов­ча­ни­ца од 100 до­ла­ра, ре­као: „За­ра­ђи­ва­ње за жи­вот пра­вље­њем нов­ца – то је већ ди­рект­ни­ји пут.”