• Analize I Kolumne

    Геронтолошки центар – упутство за употребу

     

     

    Kривац за настанак овог текста је секвенца са једног јутарњег састанка пре пар година.

    Након читања извештаја ноћне смене о стању на одељењу, у време припреме за визиту повео се спонтано разговор о дементном пацијент у раним седамдесетим годинама живота и немоћи његове породице која искрено жели али објективно није у стању да се стара о њему.

    Декицу је деменца потпуно „обрисала“ није препознавао укућане, нападао их да му краду ствaри које је сам оставио па заборавио где их је оставио… дешавало се већ да попали све рингле на шпорету и заборави да их угаси… већ неколико пута је излазио из дворишта а онда није умео да се врати већ лутао по селу…..

    Kомшије који су поодавно схватили „колико је сати“, сваки пут би када виде деду да се запути из дворишта – звали сина и снају телефоном, наследници су хитно од својих шефова узимали излазнице са посла, долазили и тражили га по селу или пољу и враћали деку кући, он их је гласно псовао, вређао….. комшије су од стида окретали главу….

    Целу ову полемику – шта радити са таквим пацијентом у кући апсолвирао је најстарији колега.

    „Благо њему, њега има ко да јури по селу, а ми ћемо да завршимо у неком старачком дому. Тамо  ће о нама да се брину болничари из Авганистана и медицинске сестре из Сирије, а наша деца ће се код доктора о нама распитивати преко скајпа из иностранства“.

    Сви смо погледали колегу подигнутих обрва и у себи промумлали: „ма дајјјјјјјјј,ј нема шансе“.

    А шансе има и то врло реалне …

     

    Па хајде да заједно тестирамо ову хипотезу.

    Посматрани узорак су:

    Генерација А. генерација садашњих “кандидата” за установе типа “старачке јаслице” (седамдесете/осамдесете године) живота;

    Генерација Б –  сада “зрели педесетогодишњаци”;

    Генерација В.  тзв “наша будућност” „деца“ која сада имају 20-30. година.

    А. генерација

    Углавном изашла из опанака и утрчала у тесне шимике, у налету “индустријализације наше државе”. Ишли су возом до ерера (ЕИ), машинске (МИН), дуванске (сада Филип Морис), добијали “регрес и топли оброк, картицу за превоз” синдикална одмаралишта на мору, али и „друштвене станове”.

    Онај ко није добио стан “од државе” могао је да узме кредит који би инфлација обесмислила тако да су задње “рате” биле мање од кутије шибица. Ова генерација је још увек носила сећања на “предратне сеоске породичне задруге (мисли се на онај рат када су Немци бомбардовали Србију, уствари Немци су нас и деведесетих бомбардовали, мисли се на онај рат када су усташе биле на правој страни, уствари они су и сада на правој страни . Добро мисли се на рат 1941…)

    Ова генерација је одрастала у старим породичним задругама-домаћинствима. У заједничком домачинству/кући су стричеви и отац седели са дедом за совром, ту се планирали ко ће да иде у школу, а ко остаје на имању ….. а они су као деца седели у углу собе.

    Ова Б. генерација је једва чекала да се „ослободи команде стараца“ и да се осамосталили. У томе је „успела“  касних педесетих и раних шездесетих, тако што су постали РАДНИЦИ и као “своји људи”, баталили деде и очеве на селу. Али и ПАК они су викендом фићом, шкодом, пезејцем или стојадином одлазили да помогну родитељима на њиви, окопају башту, сакупе сено али недељом предвече у гепек своје „лимузине“ убаце корпу хране из родитељског шпајза.

    Са свињокоља око тзв „Дана републике“ би испијали „грејану ракију“ поред казана за топљење масти у родном селу и доносили у своје куће у граду чварке и вешалице…. Е, та генерација В. је по градовима зидала троспратнице, где ће на првом спрату “да живи син са снајом”, други спрат је за “ћерку и зета” “ а они ће “када остаре да се греју на шопрету у једној собици у приземљу…”, а њихови родитељи су „тиховали“ у родним селима.

    Последично већ тада се јављају таласи “економске емиграције” њихова логика је била: “идем да зарадим паре да направим највећу кућу у селу па се враћам…”, а онда су деценијама  само за одмор долазили у родно место половним мерцедесима и тих петнаестак дана „чашћавали комшије и фамилију по принципу има се може се“. Њихови родитељи су живели у тугларама поред огромних празних палата у дворишту…. живели и туговали за децом.

    Б генерација

    Одрастала са црвеном пионирском марамом, у “плавим школским униформама”, они највреднији су преко лета облачили “ударничке униформе на радним акцијама” или зелене „извиђачке“ тако да су лако навукли и зелене “резервистичке” и „добровољачке“униформе током деведесетих. Ова генерација се момчила и девојчила на крају и издаху “Титовог времена” када су раније узимани кредити стигли на наплату.

    Васпитавани су “социјалистички” и да “друштво брине о сваком појединцу” вежбани да лагано забораве патријалхалне поделе породичног уређења. Са овом генерацијом започиње “чекање на посао”, раније дељени “друштвени станови” и кредити за градњу кућа остали су иза њих, негде у прошлости и причама њихових родитеља. Радна места су се већ теже проналазила, није био довољан само комшија из зграде или даљи рођак, све теже се „упадало у фирме својих родитеља – оно по принципу „да збринемо наше дете“….

    Ретко су са родитељима обилазили „старце“ на селу. Учени су „учи школу да би што лакше живео у неком јавном предузећу…“.

    Децу су водили у обданишта „јер нема ко да их чува, а они морају на посао..“ Били су оптерећени каријером, стандардом, летовањем, зимовањем, колима ….. Улагали у некретнине, каријеру… да наравно и у децу. И како то живот лепо уреди на крају им остаје оно у шта су највише улагали.

    Ошинула их је промена државног система и уређења, распад државе, мартовски Вуков протест у Београду, ДОС, „“шетње због крађе избора“, 5. октобар , транзиција, приватизација, демократизација, легализације, тендери..

    …….једва су главу сачували и „једва постизали“ да се брину о деци, породици и својим родитељима.

     

    На овом простору су и у њихово време почели да живе и на површину да испливавају они нај најгори, који се нису ничега стидели. Остали су таворили.

    Генерација В.

    Рођени задњих година прошлог миленијума, одрастали и васпитавани у послератно време (рата у коме Србија није учествовала), нису ни свесни да у меморији носе звук сирене за ваздушну опасност, памте лица забринутих родитеља који су се враћали из  “фабрика у приватизацији”. Већ су потиснули она јутра када су их полубудне а полууспаване водили у обданишта и продужене боравке. Наравно они као клинци то нису разумели, али су осећали напетост и тензију у кући, гледали бесне или уплакане родитеље често се питали да ли су они за то криви и да ли их родитељи уопште воле. У школи скраћени часови што због “шетњи и демонстрација” што због учесталих “штрајкова просветних радника”, догуравали су некако до факултета што приватних где су родитељи узимали кредите да плате школарину или “спремања из појединих предмета” на државним тзв “бесплатним” универзитетима.

    А као финале – сами су сведоци да на највеће “функције” долазе доктори наука са универзитета у Стопањи где се између два печења (прасећег и јагњечег) дипломира и докторира, а уз пиво после тога заврши и средња школа. Ова генерација су сведоци да су најгори победили и доказали да ништа није свето. Да није битно колико вредиш већ чију чланску карту носиш у џепу. Да када радиш поштено и поштујеш ауторитете – тада немаш за лебац, а ако си „паметан“ и добро се продаш машала….

    Ова генерација није ни свесна колико је сама угрожена и колико ће тек њима да недостају места у геронтолошким центрима. Сада су све популарнија „једночлана домаћинства“ и прећутно пропагирање егоизма тј. да се не заснива породица и не рађају деца – ко ће тек такве „дочувати“. Самохрани родитељи, који се међу њима регрутују )јер нису васпитани да буду доследни у борби да очувају породицу), имају се нечему и надати , али они очеви или мајке који ће напустити децу и породицу (што је све учесталије јер су разводи све чешћи) – чему ли ће се тек они надти. А да не отварам тезу о деци у једнополним браковима и мотивацији њихове усвојене деце )који се у највеће рекламирају) шта ли тек ти мисле ко ће да им у старости мења памперс пелене или мисле да ће ти „усвојеници“ своје усвојитеље да воде „по доктори“.  Дакле њима тек предстоји лудило у најави, па одакле нама из Б. генерације право да од њих било шта очекујемо.

     

    Дакле, ако смо овако дефинисали варијабле А Б и В замислите једначину

    А+Б+В = мир у кући и слога у породици

    (ово је немогућа једначина –  јер колико таквих примера сте срели у реалном свету

     

    Е, сад да се вратимо централној хипотези и да у једначину уведемо и варијаблу деменца или барем старачко потенцирање негативних карактерних особина  (скраћеница – бандоглав)

    (излапео * А) + Б+ В = мир у кући и слога у породици

    добијате НЕЈЕДНАЧИНУ тј НЕМОГУЋУ СИТУАЦИЈУ

     

    Даклем –несретници генерације Б. свих балканских земаља, уједините се.

    Уједини се док си још на политичким, директорским и другим функцијама и БЛАГОВРЕМЕНО ГРАДИТЕ конфорне СТАРАЧKЕ ДОМОВЕ, СТАРАЧКА СЕЛА ,

    јер НЕ НАДАЈ СЕ, БОЉЕ БИТИ НЕЋЕ.

    ПС.

    Не краду Немци наше медицинске сестре, неговатељице и докторе да би помогли Србији, него Немац ко Немац – сетио се овога пре нас…. а нама ће вероватно запасти авганистанци.

    ППС.

    Уосталом, ми који смо своју децу водили и у вртиће и у продужене боравке – немамо права да се љутимо на њих када нас поведу у „вртић за баке и деке“ где ћемо дочекти све своје наредне Нове Године“

    Не теши ме што наслучујем да ни генерацију Б. не чека „светла будућност“ – већ се пропагира усвајање закона о еутаназији као могуће „решење“.  Ако се ми и опиремо повратку лапота будућа генерација, деца наше деце (нека генерација Г. или Д.) ће то усвојити као крајње логично решење.

    др Драган Вукадиновић

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com