• BG

    Глас последњих сведока руске емиграције из времена Октобарске револуције у Нишу

    Прича о Русима у Србији мора да садржи, бар неку реченицу, о Русима који су у нашу земљу дошли у време Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, пре готово стотину година.

    Живих руских емиграната из тог времена, наравно, више нема. Међутим, пронашли смо саговорника који нам о Русима који су у Нишу живели пре Другог светског рата може рећи из прве руке.

    Сведок времена када је у Нишу постојала заједница емиграната из Русије је наш суграђанин Василије Никитијевич Перевалов, који нам говори о судбини руске емиграције из тог времена.

    „Мој отац је кубањски Козак Никита Арсенијевич Перевалов.“, каже нам чича Васја, како га сви познају, и наставља: „Бежећи од вихора револуције и грађанског рата, дошао је у луку Пиреј у Грчкој, где је добио документе с којима је наставио пут до Ријеке, па до Загреба. У Загребу је упознао моју мајку, Приморку из околине Сења, па су се заједно доселили у Ниш јер се ту налазило највише Козака из његове коњичке регименте.“

    „У Нишу се мој отац запослио у тадашњој Железничкој радионици и поново ступио у своју козачку јединицу, где је добио и чин. Учествовао је, као добровољац, у изградњи Руског пута, од Врања према Бугарској.“

    „Према сведочењима Руса у Нишу које сам запамтио, а и према документима и фотографијама које поседујем, Козаци у Нишу су, у то време, били врло добро организовани. Носили су своје униформе, држали коње и све време представљали организацију која потпуно одговара војној јединици. Наравно, сви су имали и своје послове и породице.“

    „У тадашњој Југославији је постојало Соколско удружење које је окупљало Русе, а издаван је, у Врању, и лист “Соколска газета“ на руском. У Нишу су се руски соколи окупљали у својој згради која се налазила на месту данашњег Душановог базара.“

    „Оца нисам упознао. Умро је исте године када сам ја рођен, 1937. Из најранијег детињства се сећам помоћи коју су Руси из Ниша сакупљали за моју породицу јер се мајка издржавала као праља у богатим кућама.“

    Према подацима до којих смо дошли, а које су прикупили потомци руских емиграната на основу својих сећања и на основу материјалних трагова, између два светска рата је у Нишу, неки све време, а неки привремено, живело преко три стотине Руса. Ови људи су оставили дубок траг у граду који их је примио после друштвене катастрофе у њиховој отаџбини.

    Споменик на Чегру, Учитељски дом и Зграду енглеско-српског дома (данас дом ученика), зграде често прказане на разгледницама Ниша, пројектовао је руски архитекта из Одесе, Јулијан Људвигович Дјупон, који је у Нишу и преминуо. Овом свом суграђанину се нисмо одужили никаквим обележјем, али истичемо леп пример да су власници једног кафића у центру ниша своју радњу управо тако назвали – Јулијан Дјупон.

    Врло познате зграде у Нишу су и зграда Народног позоришта, Бановинска зграда изграђена уз Палату правде и Палата Ђоке Јовановића. Ове зграде је пројектовао Всеволод Александрович Татаринов, такође руски емигрант.

    Највише је у Нишу, од руских архитеката, градио Александар Иванович Медведев, који је дуго радио и пре и после Другог светског рата, заједно са својом супругом, Ксенијом Петровном из познате породице Белавенец.  Међу потомцима Медведева такође има познатих архитеката, од којих неки и данас живе у Нишу.

    Било је међу руским емигрантима у Нишу још архитеката, али и инжењера, професора, уметника, свештеника, лекара, агронома… Наравно, било је и занатлија, трговаца, радника, чиновника, па и носача пртљага.

    „Данас, у Нишу живе само четворица потомака у првом колену руских емиграната досељених после Првог светског рата. То су Миша Медведев, архитекта, затим Владимир Пипа, службеник, Живојин Тјупа, адвокат, рођен у Прокупљу, и моја маленкост.“, каже Василије Перевалов. „Сва четворица смо већ у дубокој старости, а Руси из Ниша су се иселили или стопили са Србима. Руси и Рускиње у Нишу су, углавном, налазили животне сапутнике ван своје заједнице. Ја, рецимо, не говорим руски језик и никада нисам био у Русији.“

    Остављамо Васју Перевалова у његовој цвећем окруженој приземној кући у Дурлану, у некадашњој Колинији Краља Петра, где је провео читав свој век са жељом да још дуго говори о одреду кубањских Козака у Нишу.

    Ниш, август 2019. године

    Љубомир Костић

    (Израду овог медијског садржаја суфинансирало је Министарство културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не одражавају  ставове органа који је доделио средства)

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com