• Analize I Kolumne

    GODINE PRELETAČA – političari bez obraza i ideologije

    9a986e6bb5.jpegBavljenje politikom u Srbiji nikada nije bilo besmislenije.

    Preletači sa leva na desno i obrnuto, ali uvek u pravcu iz opozicije ka vlasti.

    Mnogo puta sam se naslušao navodnih strahovanja političara, novinara, privrednika od dolaska radikala na vlast, koje su tih godina u prvoj deceniji 21. veka od odlaska Vojislava Šešelja u Hag simbolizovali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

    Svi ti koji su se navodno plašili tih političkih monstruma, kako su za pomenuti dvojac govorili, sada su im potrčali u skute.

    Odjednom se njihov strah od povratka u ratne, sumorne devedesete pretvorio u oduševljenje vizijom političara koji su uz najboljeg učenika Slobe Miloševića – Ivicu Dačića simboli devedesetih godina.

    Primera ima koliko hoćete od republičkog, preko pokrajinskog do lokalnog nivoa.

    5b8b9bc82d.jpeg

    Treba li podsećati na razvojni preletački put predsednice Parlamenta Maje Gojković.

    Krenula je iz Šešeljevog skuta, kao drska radikalka.

    Razočarana dugim opozicionim stažom formirala je Narodnu partiju.

    Ušla je potom u URS i blisko saradjivala sa Dinkićem koga je toliko kritikovala dok nije došao na vlast. Zatim su je oduševljavali Koštunica i Velja Ilić sa kojima je bila u koaliciji, naravno dok je pomenuti dvojac bio na vlasti.

    Kada su pali, shvatila je koliko je Boris Tadić pametan, šarmantan i lep.

    Zorana Dinkić

    Ali avaj, izgubi 2012. godine Boris nejaki izbore, a Maja se brže bolje vrati svom starom jatu.

    Ponovo je shvatila da Vučić i Nikolić nemaju premca.

    Zorana

    Koliko je samo Zorana Mihajlović, tada kao prva saradnica Dinkića i Labusa plašila ljude Nikolićem i Vučićem, koliko je suza prolila od straha da pomenuti dvojac ne skrene Srbiju sa pravog – Tadićevog puta. Nakon njihovog dolaska na vlast zaboravila je na sve svoje strahove …

    Milenko Jovanov je zanimljiv kadar – potpredsednik SNS-a, ranije potpredsednik DSS-a, što bi Vučić rekao – “mladi lav“ koji podseća na velikog Vodju.

    A koliko je samo dok je bio u DSS-u ispuštao vatre protiv istih tih naprednjaka Vučića i Nikolića, koliko je bio ogorčen njihovom izdajom Kosova i Metohije, neprihvatljivim Briselskim sporazumom.

    Bio je ljut na naprednjake skoro kao Petar Petković, bivši portparol DSS-a.

    Ali i Petković se razljutio kada su ga imenovali na funkciju pomoćnika direkora kancelarije za Kosovo i Metohiju.

    Što bi narod rekao, đon obraz ako uopšte može da se govori o obrazu.

    Jelena Trivan

    O primeru Jelene Trivan bivše potpredsednice i portparolke DS-a suvišno je trošiti reči.

    Nekadašnja uzdranica Demokratske stranke nije smela ni da pomisli kakva katastrofa može da zadesi Srbiju ako crveno – crna koalicija, naprednjaci – socijalisti predvodjena Vučićem i Dačićem zajaše Srbiju.

    Kada se to desilo, Trivanka nije gubila vreme. Šlihtala se novim vlastodršcima za šta je nagradjena mestom direktora Službenog glasnika.

    Ovo su samo neki od stotine primera sa republičkog nivoa.

    Na lokalnom ih je na hiljade. Čitavi odbori političkih stranaka menjaju dresove.

    Uvek je smer preletača iz opozicije ka strankama na vlasti. Kolike su one, nije bitno, važno je da su na vlasti.

    To je dokazao nekada glasoviti niški evropejac, Boban Mihajlović koji je pronatovske DS i SDS zamenio mestom predsednika gradskog odbora proputinovske SNP.

    Toliko je nekada “iskreno“ voleo EU, a danas sa skoro istom ljubavlju prilazi majčici Rusiji.

    Što bi narod rekao, FUJ BRE!

    Za jednu funkciju, zrno vlasti izdaju se ili prodaju uverenja. Doslednost, poštenje nisu vrlina, oni se ismevaju, izvrgavaju ruglu.

    Politike, ideologije, obraza, časti više tu nema.

    Ko je iole normalan taj se povlači iz tog brloga nemorala i blata.

    A nama vladaju mediokriteti koje oni koji dobijaju izbore prihvataju kao najrodjenije jer samo kada se uporede sa njima, mogu sebe više da cene i da lepše izgledaju u ogledaju.

    LJ.P.

    2 Komentari

    2 Comments

    1. Љубомир Костић

      12. новембра 2016. at 14:25

      Зашто толико горчине, зашто тако оштре осуде? Нико се од поменутих и непоменутих политичара није наметнуо силом; сви су изабрани на слободним вишестраначким изборима. Бирачи их очигледно високо цене као личности и зато стално гласају за њих, без обзира на тричарије као што је морална конзистентност, резултати у обављању јавних функција, (не)постојање идеологије у њиховом деловању и слично.

      Парламентарна демократија, како је схватамо из књига и политичке историје, данас не постоји. Замењена је квазидемократским системом у коме дезинформисани и дезоријентисани бирачи гутају свакојаке неквалитетне приче и обећања. У атмосфери у којој свако може бити лако испљуван у новинама, у којој се добар део бирача поводи за ситним привилегијама и уступцима или, чак, продаје свој глас, у атмосфери у којој се са оптуженичке клупе и из притвора улази у скупштину, у таквој атмосфери не може се ни очекивати ништа боље.

      Наведене слабости не постоје само у Србији. Својевремено је избор Чичолине за посланика у Италији тумачен као револт бирача према непоштеном и поквареном политичком естаблишменту. У време урушавања реалног социјализма, нагледали смо се свакојаких кандидата за различите јавне функције (господин Шећероски, партија која је окупила јогине летаче), од којих су неки били и успешни (Аркан у парламенту), а у другим земљама су постојали и знатно „живописнији“ примери. Данас западни свет препљављују политичари који се баве демагогијом и популизмом.

      У чему је решење? Решење је, дубоко сам уверен, у демократији, али истинској демократији. Када власт ухапси свог претходника и политичког опонента и то објави на сва звона и тако себи прибави велику популарност и успех на следећим изборима, па после неколико година одустане од оптужби, то није права демократија. Када се по медијама развлаче познате и непознате личности без икаквог основа, па се онда све стиша и заборави, ни то није права демократија. Када неком политичару прети хапшење и он због тога побегне из земље, па се после десетак година, када кривична дела која му стављају на терет застаре, јави и укључи у јавни живот као да ништа није било – ни то није права демократија. Тамо где се догађају описане појаве бирачи, у ствари, немају избор. На основу којих мерила би бирач могао да одабере кандидата коме ће дати свој глас када не може да зна ко је од њих поштен, а ко не? У свести обичног народа се тиме ствара мишљење: „Ма, сви су они исти.“. А тамо где су сви исти, најбоље прођу најгори.

      Просечан грађанин, притиснут свакаквим проблемима, лако се поведе за неком ситном привилегијом. Питам своје пријатеље из једне руралне општине у близини Ниша, како је њихов председник општине, а сада посланик, тако успешан и глатко добија изборе. Одговор је да је та политичка звезда много учинила за народ свог краја. Својим присталицама је у више наврата помагала делећи им бесплатне саднице и на друге начине, а нешто је учинила и за читав народ своје комуне. Изборила се, пре неколико година, да се на територији општине суша прогласи елементарном непогодом, па су становници ослобођени пореза пољопривредно земљиште. Додуше, у тој општини више од половине становника су пензионери (млађи људи су се масовно ислелили), али није битно – њихов представник на власти им је много помогао.

      Према томе, без љутње на прелетаче и недоследне политичаре. Они су наш производ.

      Љубомир Костић

    2. Bane

      17. новембра 2016. at 16:06

      Odlican tekst i sjajna analiza!

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com