Међу 28 установа социјалне заштите, удружења грађана и асоцијација који су на церемонији у Краљеву од ЕУ добили бесповратну помоћ (грант), било је и удружење „Превент” из Новог Сада. Том удружењу уручена је потврда о помоћи у износу од око 120.000 евра за реализацију пројекта „Услуге у заједници за сексуалне раднице у Новом Саду”.
И, покренуло је то кратку полемику, па и шаљиве коментаре, а више детаља дознали смо од менаџера пројекта Небојше Ђурасовића. Он демантује подсмешљиве тврдње на скупу да је реч о подстицају „зарад појефтињења или побољшања квалитета услуга”, тврдећи да је реч о заштити осетљивих група становништва.
„Сексуалне раднице су веома рањиве, оне су углавном жртве и ми желимо да их оснажимо, да им помогнемо како би очувале своје репродуктивно здравље. Чинимо то кроз саветовања, омогућавање редовне здравствене заштите… Рецимо, пре наших активности, у Новом Саду само је њих 30 одсто користило кондом, а сада то чини њих 90 одсто”, објаснио је Ђурасовић.
Поред поделе кондома и других теренских активности, удружење има намеру и да отвори свратиште за сексуалне раднице. Оно ће, кажу, бити стандардизовано и лиценцирано и ту би им се системски помагало.
Добро, све је то људски и хумано, али се намеће и питање: да ли на овај начин поменуто удружење, а посредно и Европска унија, подстиче нешто што је у Србији још противзаконито. Јер, те „раднице”, сходно закону, полиција хапси, а судови прекршајно кажњавају. И, тако смо на теми сврсисходности легализације проституције, прихватања или репресивног сузбијања онога што већ постоји, не само у већим градовима Србије, него и у унутрашњости.
Противници евентуалног озакоњења старог заната сматрају то атаком на женски морал, а заступници легализације називају их „лажним моралистима”, уз позивање на постојеће прописе више европских земаља.
Истина, био је тај занат пре рата у Србији легалан. Из тих времена потиче и „Пиц мала”, данашњи назив једног дела града Краљева, у коме су тада светлели „црвени фењери”. О томе у књизи „Краљевачке кафане” Милана Матијевића пише: „Анимир даме радиле су у појединим кафанама, а морале су бити пријављене Среском начелству и обавезне да се редовно јављају среском лекару на преглед. Полицијски писар са жандармима је долазио сваке вечери у контролу, непријављеним или дамама без лекарске потврде рад би био забрањен, а газда кафане кажњен. Међутим, било је и тада изигравања прописа и тајног рада непријављених анимир дама и њихових подводача.”
Тако изгледа да се не зна шта је боље – легално или забрањено. Зна се само да девојака покрај Ибарске магистрале, надомак Краљева, није било у време кад су се неки други занати у односу на овај најстарији ценили више, односно онда кад је у Краљеву било запослено, примера ради, више кројачица и шивачица него данас свих производних радника.
