Има нешто дословно перверзно у реакцијама на ослобађајућу пресуду Војиславу Шешељу у Хагу. Пре свега, готово да нема никога – малтене никога сем Шешеља и писца ових редова – ко не верује у неку заверу и политичку позадину ове пресуде. С тим што ту наводну позадину сви различито тумаче, свако из својих разлога и у складу са сопственим интересима. Донекле слично је било и ономад када је наврат-нанос пуштен из Трибунала, али сада су конспиролошке теорије дословно експлодирале и ескалирале у свим правцима.
Српска власт је дубоко убеђена – и то убеђење тенденциозно распирује преко верних медија и таблоида – како је све ово направљено само да се „напакости Вучићу”. Национална опозиција нерадикалске провeнијенције пак сумња да је у питању или Шешељев дил са влашћу – или чак директно с Американцима („који о свему одлучују”).
Коначно, у тзв. окружењу (Сарајеву, Загребу и Приштини) Шешељево ослобођење је коментарисано као покушај да се подржи актуелна српска власт и њен проевропски курс. Oслобађањем Шешеља желела се скинути сенка и са актуелног председника и премијера, његових најближих сарадника из радикалских дана.
Пре свега, Хашки трибунал је и до сада обиловао пресудама у којима су неки оптужени нелогично ослобађани, а неки, опет, нереално и тешко кажњавани. С тим да су Срби, најчешће, бивали у овој другој, а не у првој групи и утолико је изненађење изазвано Шешељевим ослобођењем веће.
Чуђење пресудом би могло бити мање ако се сетимо да је суђење Шешељу било проблематично од самог почетка, да је оптужница била лоше склепана (што се једва нешто блажим речима каже и у тексту пресуде), а да је одбрана и Шешеља и његових правних саветника била одлична. И, коначно, да је држање судије Антонетија према оптуженом било најблаже речено доста објективно, а понекад и видно благонаклоно. (Тачније, није он био толико благонаклон према Шешељу, колико је био оштар и критичан према тужилаштву, што му дође на исто.)
Добро, факат да тешко да би чак и на (тајном) гласању организованом у оквиру „Централне отаџбинске управе” СРС Шешељ испао баш оволико невин. Исто тако, помало боде очи да је саопштавање пресуде Шешељу заказано на три недеље пре одржавања ванредних парламентарних избора у Србији. И каква год да је пресуда била, она би представљала већи или мањи ветар у леђа Шешељу на изборима. Но, у Србији су свако мало неки ванредни избори – или се одржавају, или се најављују, или се о њима говори – тако да ни та оптужба, иако наизглед уверљива, заправо не пије воду.
С треће стране – и најважније – судија Антонети скоро сигурно није део никакве ни српске ни антисрпске хашке завере. Он је, по мом скромном и лаичком суду, само доста добро обављао свој задатак у готово немогућој ситуацији у којој се нашао. А без његовог учешћа нема ни хашког „удруженог злочиначког подухвата”, било у српском било у антисрпском кључу. Теоретичари завере се, међутим, не дају збунити „ситницама” и баналним чињеницама, па кажу, можда Антонети лично није део плана, али то не значи да план не постоји.
И то је, наравно, могуће. Као што је могуће да је све ово што нам се дешава само (ружан!) сан и да ће сутра неки метеор да уништи планету – али није превише вероватно.
Узгред речено, готово сам сигуран да ће хашка пресуда Шешељу бити оборена или преиначена у жалбеном поступку – али то вероватно неће навести било кога да одустане од своје „истине”. А и, поштено говорећи, предвидиви епилог те апелације неће ни издалека имати снагу и ефекат ове првостепене пресуде.
Уосталом, до тада – ко жив, ко мртав (укључујући и све нас, Шешеља, као и времешне судије). Иако су потенцијално најугроженији поменутим ветром у леђа који је ова пресуда донела лидеру СРС, реакција коалиције ДСС–Двери била је уравнотежена – поздравили су ослобађајућу пресуду, али истакли да она „не мења антисрпски карактер Хашког трибунала”. „Грађанска” опозиција се није превише изјашњавала – да не испадне да подржава „војводу”, а ни да превише критикује или хвали Хаг. А власт је, као што рекох, направила читаву мелодраму по којој је Шешељево ослобођење представљено као нека врста „атентата” на владу и премијера („Запад срушио Вучића”; „Вучић: Губим изборе”, „Руше ме преко Хага” итд.). А шта би, господо, било да је Шешељ (као што се могло лако догодити да је састав судског већа био другачији), рецимо, осуђен на 20–30 година и да је Хаг наложио његово хитно изручење? Каква би се тек тада дигла дрека и колико би тек тада добила на снази теорија да је „све ово само да се напакости Вучићу”?
Проблем с теоријама завере је у томе што им одговара сваки исход и што ће њихови поборници увек наћи начина да стварност уклопе, то јест угурају у своје већ готове схеме и калкулације. А да и не говоримо да се глупим и фантомским „теоријама завере” најбоље маскирају оне праве завере, смутње и ујдурме које се за то време одвијају пред нашим очима.
Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”
