Novosti online

Хемингвеј – мужевни геније

Ернест Хемингвеј, каже Александра Жежељ Коцић (1977), професор енглеског језика и књижевности у Филолошкој гимназији у Београду, био је велики писац који је платио, и даље плаћа високу цену зарад статуса бајроновског типа књижевне звезде коју је стекао. Није ни слутила, када је почињала са истраживањем, до којих ће све информација о Хемингвеју и његовом делу доћи. Сакупила је огромну грађу, од 1923. до данашњих дана. Недавно је одбранила докторску тезу: „Проза Ернеста Хемингвеја из угла теорија рода и разлике”, на Филолошком факултету у Београду.

Објављује радове на различите теме из књижевности. Поседује ЦПЕ (Certificate of Proficiency in English), диплому коју издаје Кембриџ за енглески као страни језик. Члан је Хемингвејевог друштва (The Hemingway Society), као и Удружења за англоамеричке студије Србије.

Планира да оде у Америку, у јулу ове године, на конференцију која ће се одржати у његовом родном граду Оук Парку, поред Чикага. На јесен, ове године, требало би да се наслов њеног доктората нађе на крају „Хемингвејеве ревије”, где се наводе сви најновији наслови о његовом делу, па и наслови дисертација које су писане на страним језицима.

Зашто сте се одлучили баш за Хемингвеја?

Одлука да пишем о Ернесту Хемингвеју долази, бићу потпуно искрена, из сопственог незадовољства сликом која је, чинило ми се, изграђена око овог америчког писца у широј читалачкој и академској јавности наше земље. Предговори или поговори Хемингвејевим делима, студије или одабрани критички текстови, које смо изучавали у Филолошкој гимназији и касније на основним студијама, стављали су нагласак на пишчеву авантуристичку биографију, објашњавали зашто је његова проза типични представник тзв. изгубљене генерације, дотицали се његовог истанчаног стила и своју пажњу готово сасвим усмеравали ка анализи новеле „Старац и море” и у јунаку Сантијагу проналазили Хемингвејев недвосмислено уједначени херојски кодекс маскулинитета, за који се веровало да је представљао основу ауторовог концептуалног система, али и круну његовог писања за коју је добио Нобелову награду за књижевност 1954. године.

И ваш мастер рад био је посвећен америчкој књижевности?

Мој мастер рад испитивао је драмски опус Тенесија Вилијамса и покушао да сагледа његово померање парадигми уврежених социјалних вредности и његово преиспитивање стереотипно изграђеног маскулинитета у контексту Америке XX века. Ову чињеницу помињем пре свега зато што сам, сада то јасно видим, писала мастер рад вођена темама које ме се лично тичу, спонтано применивши приступ истраживања маскулинитета.

Шта сте ново открили у Хемингвејевом делу?

На самом почетку мог истраживачког процеса водила сам се претпоставком да се књижевна критика заснива на политички ангажованој спекулацији, да је свако књижевно дело заувек отворено за различита критичка испитивања, али и експлицитно изреченим ставом Ернеста Хемингвеја да у тумачењу књижевних дела можемо бити „сигурни да постоји много више од онога што се да прочитати на прво читање”. И заиста, по завршетку рада на овој докторској дисертацији спознала сам да се у Хемингвејевој прози, осветљеној из угла теорија рода и разлике, прелама много више тема, него што сам на почетку истраживања могла да претпоставим. Уз нужан опрез у тумачењу због пишчевог истанчаног ослушкивања света пуног превирања и мајсторског нијансирања најразличитијих значења, помно читање сваког појединачног Хемингвејевог дела, његових биографија и писама, критичких чланака и студија о овом писцу, додатно упознавање с литературом о друштвенокултурном контексту 19. и 20. века, као и упознавање с бројним концептима који се у оквиру теорија рода постављају, довели су ме до многих закључака о односу Хемингвеја према друштвеном конструисању пола, рода, сексуалности, породице, патријархата и књижевности, али су ме и вратили на почетну претпоставку о завидном уметничком богатству његовог дела.

У којој мери га је променио боравак у Паризу?

Хемингвејево искуство у Паризу било је пресудно за развијање њега као уметника, приближило га многим другим уметницима (Пол Сезан, Езра Паунд), али, оно што је важно за моју дисертацију, приближило га је сагледавању разноликих родних и сексуалних облика понашања. Лично и професионално дружење пре свега са Гетрудом Стајн, Хемингвеја отвара ка испитивању тема мушко-мушке хомосексуалности и лезбијске љубави.

Да ли је Хемингвеј припадао тзв. изгубљеној генерацији?

Премда експлицитно износи став против етикете изгубљене генерације, Хемингвеј у својим делима говори о емотивној исцрпљености, сексуалној фрустрацији, тескоби, опустошености, патњи и смрти. Даље истраживање књига које је Хемингвеј током живота читао, па тако и идеја које је усвајао или одбацивао, изнедрило је онај део мог рада који детаљније предочава јаче или слабије утицаје на њега: Хевлока Елиса, Сигмунда Фројда и Ота Вајнингера. Теме којима је, чини се, био лично заокупљен, а на које је наилазио и у делима поменутих психолога и филозофа, важно је било истаћи због тога што је моја дисертација морала да пружи јаснији одговор о постојању и нарочитом квалитету Хемингвејеве мизогиније о којој не престаје да се говори од критичара Леслија Фидлера и Едмунда Вилсона.

У којој мери се поклапају Хемингвејев живот и његово дело?

Један део дисертације, само интониран увидима Бориса Томашевског, Михаила Бахтина и других, посматра Хемингвејеву биографију из једног сасвим специфичног угла – као перформативну биографску легенду у чијој су доследној изградњи учествовали многи (Дороти Паркер, Лилијан Рос), али најпре сам писац. Намерним истицањем себе као мужевног генија, Хемингвеј постаје жртва бајроновског имиџа и медијске експлоатације. Зарадивши репутацију несентименталног и ултрамаскулиног аутора, он постаје заточен митом о сопственом антиинтелектуализму који замагљује праву вредност његовог дела, сваки пут када се у критици више говори о његовој личности, него што се уистину чита његово дело.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh