Благ ветар жалобно пропева у клисури. Однекуд замириса дах пролећа. Матију Чичкову нешто такну у срце и пробуди жељу у њој. Она пропева на стени подно Калачина, а шафрани изницаше по падинама. А једног јутра кад ноћ проведох с њом у појати, процветаше трешње и котлина се заори радошћу. Ведро звоно зазвони у небеском плаветнилу. Негде у близини појави се сами Бог.

„То он посматра Матију Чичкову”, помислих и легох под трешњу.

***

Красне лају по крчевинама. Мотике штекћу по виноградима. Просипа се и мирише земља. Лоза сочи. Мата Јагин вришти у винограду.

– Као да су ђаволи у њему. Боже ме прости! – каже Делфа Матушева.

– Није видео хлеба од Божића, па нечастиви ушао у њ – рекох јој.

– Исусе, свакојаке ти сорте има на свету! Наједе се козлаца и млаћенице, па забрекне као жабац! – и Делфа се прекрсти.

***

Духани дижу главе по њивама. Лоза бесни од једрина. Ветар се игра у грању. Ко ли се то смеје кроз винограде? питам се ја и ослушкујем. Трешње зоре у првеним китама. Зелен бор расте у Омеђинама. Неко пева, а ветар му љуља глас у Стокићевим житима:

Загрљена два мила јарана;

Кукурек ми фесић у драгана.

Познајем глас. То пева Матија Чичкова. Хитам доле на Белензуковину откуда глас долази. Матија преде кудељу и пева. Угледа ме, плану, па заћута.

– Матија, срце моје, што не дође синоћ на Појила?

– Залевали смо духан до касне ноћи. Била сам уморна, душе ми.

Ја седам до Матије и гледам јој у очи. Немирно срце бије јој под јелечетом.

***

Горе на Брадуши, жању жито у Стокића. Дан се размахао па пламса у јари.

Господе Боже, нагоресмо! – каже Мате Кепетало и с леђа збаци врећу пред воденичка врата.

– Нећеш, вала, хлеба ни на Илиндан. Уби суша, па ето ти – мрмори он у себи, па викну:

– Ој, Лука!

– Ој! – озва се лењ глас кроз клопарање млина.

– Ходи да видиш шта Бог даје сиротињи! Да смо мрави не би могли да се изимимо.

Накострешених бркова, у масну фесу и сав посут брашном, појави се Лука воденичар на вратима.

– Је ли то све?

– Све. Хвала Богу на обилном дару – каже Мате, погледа пут неба, а брк му се подругљиво искриви.

***

Ступе млате. Вода грца и гргори поврх забата. Одмах понад Брзице прошарао виноград: жилавка устаклила. Од радости, срце ми расте у недрима.

То бректи жилавка у мени.

– Озрене! Ој, Озрене! – маше ми Матија одозго са президе. На њој се бели кошуља, а за ухом јој црвен ђурђин. Ја се, тобож мирно, пењем уз путању, а једва чека да јој се прикучим.

– Озрене, уболо те вретено, што не дође ноћас под брест? – пита Матија.

– Нећу – кажем. – Зовеш ме, а овамо лудујеш за Ивком Јозиним.

– Ју, што лажеш, копиљане! Сусрео ме обешењак, па се прилепио уза ме као крпељ. Јест, Озрене, Исуса ми.

– Ех, ех – кажем ја и прилазим јој ближе да јој обухватим слабине.

– Немој овде, драги Озрене, видеће нас – и Матија ми благо отклања руку и, преда мном, иде под смокву зеленку.

***

Крај Брзице, у Сврзића на њиви, беру духан. Листови бујни, пркосно шибају у висину. Реско мирише упаљена смола и голица носнице. Са Сврзићима је и Ловра Росић, одозго са Калачина.

– Ех, што ти је пуста вода! А у нас, горе на Калачинама, ево: оволики.

И Ловра испружи прст и показује колики су струкови духана на његовој њиви.

– Који нас ђаво тера горе у онај шкољ, без капи воде – каже му Минда Сврзић.

– А госпу вам вашу, ви, Сврзићи, овуда око Брзице, притисли све, па не дате сиротињи ни педља. Их, што ми не бесмо Трикини кметови, па да хладујемо сада као у рају.

***

Јасен шумори. Јелече пуца у Матије.

Грожђе зори, мене туга мори.

Кад ћеш ли ме преводити драги.

То Матија пева у Плужинама. Тужно пева Матија, јер ја скоро одлазим у свет.

– Матија – кажем јој – кад се на пролеће повратим у наше стране, донећу ти шал од црвене свиле.

Матији блиста суза у оку. Сунце пева у винограду. Кириџије полазе друмом.

***

Касна ноћ. Пун месец виси над Хумом. Далеко на обзорју црни се чопор борова.

– Матија, Матија! Пригушено зовем испод президе. Нема је. Чекам и ослушкујем. Високо у месечини запева тон тишине. Преплашено срце стрепи у грудима.

Ономадне, Дому Зекуљића потерало нешто из гробља и као без душе дошла кући. Кажу да се још није придигла. Цвокоће зубима као да је тресе трострука грозница.

– Матија!

– Који ђаво зове? – очух крупан мушки глас.

– Мјау! Плакавац! – замјауках ја и скочих с президе.

***

Ветар пронесе језу котлином. Птице заћуташе у крошњама стабала. У планини затутња потмуло, а црн облак, као приказа, рашири руке над њом.

Не дај, Боже, града!

Даљине заћуташе и путник на друму похита у скровиште.

– Чим мине олуја, дароваћу капелу; хоћу очију ми – каже удовица Вида.

– И пролетос си исто говорила – бодну је Леко.

– Ћути ти, грешниче!

– Јест, грешник сам зато што спавам с тобом.

– Ју, мрцино брђанска! Не бих ни беспару отрала ода те.

Планина залаја џиновски. Облак притисну Тихаљину.

– Нек вам је Бог на помоћи – каже стара Манда и прекрсти се.

Огроман и густ млаз кише зашуме око нас и крчму испуни полутамом. Муња нам запара очи, страховито пуче и проломи се с бесовима.

– Удари негде у кркљаче – прошапта Леко, а нама занемеше срца.

На капели забреца престрављено звоно. Жене ударише у молитве. А кроз лавеж планине, јечи негде боно, јечи исполинском снагом.

То град бије летину. То небо бије крвави хлеб.

***

У Матијина амиџе у винограду, ред берачица блешти у сунцу. С путање, Циганин ватрено гледа у хрпу грожђа пред масницом.

Ловра пудар прича:

– Срећа твоја, Јакиша, па те не дохвати град. А у Луцића, горе у Ђавољим Странама, није остала ни јагода.

– Зла година, па ето ти, мој Ловра. Тешко ћемо пребродити зиму – одговара Јакиша.

Ја их остављам и сретам Матију у улици под капинама. Она застаје, а очи јој пуне туге.

– Матија, хајдемо под капине! – кажем ја, а она се покорно завлачи под бодљикави свод.

***

Бистар јесењи дан. Распукли нарови крваво пламте у златном сунцу. Пчеле тихо зује у улењаку. Ја мислим на синоћњи растанак са Матијом и на ново пролеће. Бел облак броди кроз плаветнило. Јаблан уморно љуља круну.

Остављам Тихаљину и моју кровињару. Сретам Ловру пудара код Пударице.

– Туга ме мори – каже ми Ловра. – Ето тако, кад се оберу виногради, мене спопадне жалост као да сам укопао рођено чељаде.

Туга је и у мојој души. Брест шумори крај друма. Брежуљци су тихи; шарају их зреле боје.

Тихаљино, збогом! Кад се поврате прве ласте, пропеваћу низ твој друм, а Матији ће замрети срце од радости.

Тихаљино, збогом!

(Политика 6. јануар 1932. године)