66. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – После нешто више од две деценије, на овогодишњем 66. Берлиналу догодило се да је у главном такмичарском програму било могуће видети филм на арапском језику.

Оваква фестивалска срећа догодила се дебитантском дугометражном играном филму „Хеди” тунишког сценаристе и редитеља Мохамеда Бен Атије (1976), који је до сада био познат као аутор пет кратких филмова који су били приказивани и награђивани на фестивалу у Клермон Ферану.

Бен Атија се школовао делом у Француској (Универзитет за аудиовизуелне комуникације), делом у родном Тунису (Институт за високе комерцијалне студије), у којем су настали сви његови филмови, укључујући и филм „Хеди” у чијој су копродукцији осим Туниса учествовали и Белгија, Француска, Катар и Уједињени Арапски Емирати.

Бен Атијин „Хеди” је освојио симпатије и критичара и публике као филм у којем аутор на непретенциозан, нежан и смирен начин портретише хаос и фрустрације постреволуционарног Туниса као земље на прекретници, нудећи поглед на срећу, одбацивање традиционалних вредности и на бол слободе, о чему данас говори и у овом ексклузивном интервјуу за „Политику”.

Иза ваше нежне, готово романтичне филмске приче крије се и озбиљна опсервација тунишанског друштва после револуције?

Кренуо сам у овај филм као у неку врсту путовања. У његовој основи је мала љубавна прича, а у позадини прича о мојој земљи после револуције. Кроз ту паралелу покушао сам да сазнам ко смо ми данас и имамо ли слободу изражавања, колико традиција још увек утиче на наша бића, наше погледе на свет, наше одлуке и колико се политичари и политика мешају у нашу малу свакодневицу. Била је то занимљива екскурзија кроз коју сам, баш попут мог јунака Хедија, сазревао. Можда чак и сазрео.

Ово је ваш дебитантски дугометражни филм, а код почетника је чест случај да посежу за сасвим личном причом, колико је у том смислу ваш филм аутобиографски?

И ја сам попуд Хедија радио као продавац од врата до врата, па у том смислу ово и јесте нека врста моје личне приче. Уз то и ја сам попут њега у дискрецији неговао и развијао своје уметничке пориве. Међутим, оно што јесте лично, а што сам желео да поставим на универзалан план јесте концепт избора. Концепт могућности и слободе прављења избора. Тог концепта сам се држао и развио га у филму, не чинећи неке велике гестове већ служећи се скромним, малим али јасним потезима.

Оно што постоји у наоко мирном и кротком Хедију је нека врста затишја пред буру?

Хеди значи миран, спокојан. То име се наметнуло као наслов филма, не само зато што дефинише позицију главног јунака на почетку приче. Тачно је да Хедијева мирноћа указује на затишје пред буру. Попут многих младих Тунижана и Хеди доживљава стигме традиције. У његовом случају кроз уговорени брак са Кедијом, девојком која је и сама у жрвњу тежине обичаја и религије.

Главни јунак је растрзан између два света, света традиције и онога што се зове модеран свет?

Да, моја почетна идеја и јесте била да испричам причу о младом човеку растрзаном између два света, два различита гласа од којих сваки може да му одреди и обележи живот. У време када сам писао ову причу у Тунису смо били усред наших првих демократских избора и тек смо учили шта то значи и откривали свет изнад оног уобичајеног. Под дугогодишњим председником (Зине Ел Абидине) Бен Алијем политичка цензура нас је на крају све анестезирала и све око нас је трулило. Баш као и Хеди на почетку филма и ми смо покушавали да живимо своје животе без да смо постављали превише питања. У том тренутку паралела између овог младог човека и онога што се дешава у мојој земљи постала је очигледна. За мене то је кључно. Центар приче развијам на Хедијевом лику који симболише управо оно како смо живели у Тунису. Тај осећај је скоро диктирао особине његове личности и давао обрисе начину на који ћу га приказати на великом екрану.

Сусрет са девојком Реми и љубав на први поглед, деконструише постојање вашег јунака?

Да, тада у први план излази процена тунишке омладине после револуције, пада Бен Алија и онога што цео свет назива „арапско пролеће”. У филму нема насиља, демонстрација, оружја. Нема херојских ликова који машу заставама и насрћу на барикаде нудећи своје груди за заустављање метака. Моја је намера била да на наједноставнији начин подигнем вео са живота младих људи пет година након револуције. Да покажем колико млади чезну за тим да се снађу у променама и прикажем како се понекад крећу напред, а понекад уназад.

У каквој је фази данашњи Тунис?

То и јесте основно питање у овој причи. Кроз лик слободоумне девојке Рим приказујем младе који су активни, храбри у суочавању са животом, али који су због недостатка посла присиљени да напуштају домовину и одлазе у иностранство. Кроз лик несуђене младе Кедије откривамо онај пасиван, непокретни део наше млађе генерације, а кроз самог Хедија све оне који оклевају, који су још увек у потрази за собом, у искушењима да крену напред, али и са повременом жељом да се ништа не мења. Као и многи други Хеди покушава да се ослободи традиције, али традиција не жели тако лако да се ослободи њега.

Још увек промене нису толико видне?

Моја земља је мамурна. Пролази кроз агонију дубоке друштвене, верске и економске кризе. Не желим да звучим цинично, али то је реалност коју не можемо да игноришемо. За протеклих пет година, хотели се затварају један за другим, градови који су некада били напредни захваљујући туризму одједном су постали градови духова…

Тунис је једна од омиљених дестинација српских туриста, али су и они почели да се плаше терориста?

Нажалост и то је, баш као и свугде у свету, постала и реалност Туниса. Као отац и сам могу веома добро да осети забринутост да шаљем дете на дестинације где би таква ствар могла да се деси. Али, где смо то данас апсолутно сигурни.

Како из ваше перспективе гледате на цунами избеглица са простора Блиског истока и Северне Африке који је запљуснуо Европу?

Увек сам имао проблем са границама, са ограничењима која се односе на то када се каже ово је моје друштво, а ово је твоје друштво, ово је моја земља, а ово је твоја земља, али разумем да ту постоји мноштво политичких аспеката. Постоји и нешто погрешно у западном систему размишљања о остатку света и нешто у томе треба мењати. Моја генерација треба то да разуме и да преузме одговорност и за сопствене поступке и начине за отклањање предрасуда.

Занимљиво је и да су овај ваш филм као копродуценти помогли и белгијска браћа Дарден?

Не могу да вам опишем срећу што су браћа Дарден пристала да буду партнери у овом пројекту. Њихово учешће је толико драгоцено и чисто сумњам да би данас причали у Берлину да није било њих.