Господин Ћирјаковић је ватрени, страсни полемичар. То се разабира по томе што је нашао времена за још један полемички осврт на доктринарна опредељења која му нису по вољи („Богови су пали на земљу“, од 3. марта). А успут му је пошло за руком да и друге – мог пријатеља Беговића и мене самога – наведе да троше своје време.
Будући да, економски гледано, време има свој опортунитетни трошак, мерен оним што се друго у датом интервалу могло одрадити, г. Ћирјаковић је овим извесно успео да произведе трошак, а одговарајући резултати су засад невидљиви. Ипак, будући да је, како се чини, млад човек, остаје нада да ће се потребни резултати јавити у некој будућој полемици.
Трошак је начињен а резултати изостали због тога што је г. Ћирјаковић, помињући ме у свом тексту, мимоишао и заобишао моју аргументацију у прилог слободе као велике својеврсне „производне снаге“. Поменуо сам три светске индустријске револуције које су се одиграле у последњих тристотинак година и све настале у амбијенту – релативно узев – индивидуалних слобода и неспутаног размаха предузетништва.
Указао сам на околност да су све кључне компоненте савременe цивилизације настале на Западу и одатле се тегобно шириле остатком света. Питао сам га може ли ишта крупно и у савременом свету опредељујуће да истакне а да је потекло са Истока. Подсетио сам га на чињеницу да је сваки напредак, уз остало али и пре свега, један импресивни пропламсај креативности, а да не треба превише ломити главу да се закључи да је креативност могућа само у амбијенту широких личних слобода и загарантованих грађанских права.
Веровао сам да сам му успут објаснио да се слобода не дозира на кашичице и да је – кад преовлада – има или за све или за никога; да би могли да се остваре они јако малобројни међу нама који су истински способни, слобода мора да буде освојена за све, или бар за преовлађујућу већину.
Да би његошевски прави лаф могао да изиђе на светло дана и повуче сјајну бразду у развоју цивилизације, грумен слободних људи из кога излази мора да буде одистински велик. Упозорио сам га, најзад, на изборе које свакодневно, пред нашим очима, чине млади најспособнији људи опредељујући се за западне земље, за државе са ослобођеном иницијативом, а није се дало чути да ико у тој сеоби младежи Исток и помиње.
Ништа од тога што му је предочено на његовом тексту није оставило ма и најмањи траг. Он је то једноставно заобишао. Уместо тога латио се трагања за аргументима у мојим другим списима не би ли нашао ставове за које би се закачио.
Тиме није ни постигао ни доказао ништа осим што је показао да чита моје текстове, што ја, уз сва извињења, не могу рећи у односу на њега. Најискреније, а уколико треба и самокритички, могу да кажем да за њега нисам знао ни да постоји док се у ,,Политици“ није појавио са текстом који је требало да буде полемички.
Успут је, полемике ради, оспорио моју тврдњу да у савременом друштву за државу има много посла, нарочито ако има основа за наду да се, упркос деценијама акумулираном разочаравајућем искуству, неће препустити својим добро познатим злоупотребама.
Успротивио се универзално прихваћеној идеји да је један од њених послова – просто зато што нико други не може тај задатак да преузме – заштита природне средине. То што овде, као и на многим другим подручјима, видим посла за државу не чини ме „стручњак/ом/ за климатске промене“ него ме легитимише као обичног човека природно окренутог према стварима за које и не треба много више од здравог разума.
Ово је прилика да г. Ћирјаковића мало и подучим: либерали су далеко од тога да багателишу функције и потенцијалне учинке државе; они само траже да се држава повуче са подручја на којима није ни требало да се ангажује и да се посвети пословима које само она може да одради.
У једном важном смислу либерали од државе очекују и траже чак и више од оних других, у које спада и мој опонент. То што се од државе тражи у либералној парадигми захтевно је и врло компликовано, а бирократији даје много мање непосредних користи од оних облика грубе интервенције ка којима она законито гравитира.
То су они послови где су добре прилике за злоупотребе и корупцију, као и за предизборну манипулацију кроз коју моћници гласове бирача купују за њихов рођени новац.
Све што је битно у мом тексту г. Ћирјаковић је једноставно игнорисао. Мудра му је та тактика игнорисања хриди на које би се насукао. Но, тиме је безнадно осиромашио ову полемику.
Економиста, професор универзитета
