• Novosti online

    Хлеба, ружа и слободе

    Често се питам: „Можеш ли отворити и затворити небеса, живећи као жена“ (Лао Це) у Србији.

    Већ стотину година, жене широм света прослављају свој празник – 8. март, Међународни дан жена. У знак сећања на чувену немачку социјалисткињу и сифражеткињу Клару Цеткин и хиљаде других боркиња за женска људска права, на масовне демонстрације текстилних радница у Чикагу и Њујорку… Један слоган са почетка феминистичког покрета, актуелан је и данас. Хлеба, ружа и слободе!

    Моје искуство говори – нико неће женама поклонити слободу ако је оне саме не освоје, и у приватном и у професионалном животу, и у кући и у друштву. И да се не лажемо, изузетно је важна подршка друштва на том путу. Како пребијеним женама, деци и старцима, тако и предузетницама, уметницама, и оним школованим женама које ту око нас стварају нове светове, које нико не примећује… Мушкарци који помогну женама на том путу еманципације и модернизације српског друштва, „жене ће просветлити“, како је говорила Индира Ганди.

    Има много најава да ће жене одиграти кључну улогу у промени парадигме 20. века и мушке цивилизације, коју симболише власт очева, мужева, синова, доминација, контрола, експлоатација, рат… Друштва која у будућности не буду рачунала на освешћену женску енергију биће тужна, ружна, архаична и деструктивна… Неће поштовати живот.

    Многе жене ових дана у Србији говоре – како им 8. март ништа не значи и како би ваљало укинути овај кичерски комунистички празник. Друге, попут ауторке овог текста, сматрају да би ваљало вратити – достојанство овом празнику у српском друштву, који наше преткиње славе још од 1914. И да у том дану сабирамо, као у жижи светлости, шта смо у протеклој години урадиле за себе, своје ближње, за друштво, како би квалитетније живеле него данас. Не треба заборавити да су жене у Србији добиле право гласа, само пре 70 година, 1946, са комунистима, право на рад, на школовање, на здравствену заштиту.

    Жене данас морају преузети одговорност за своје животе у Србији и животе својих ближњих. Да скину са себе тако нам познату маску жртве, кроз коју смо све прошле, која чека да јој неко други отвори врата и донесе слободу. На том узбудљивом путу изузетно је важно наше самопоштовање и наша намера – да оставимо трагове да смо постојале! Којим ће сутра кренути наше кћери… И нико то неће учинити осим нас!

    Моја генерација школованих жена, новинарки, списатељки, средином прошлог века у Србији, васпитавала се на мушким узорима! То вам је као да немате мајку, која је важна за ваше одрастање. И није тачно да нисмо имале ту крај нас сјајне женске узоре, али су они нажалост били прекривени прашином, паучином и заборавом. На путу самопоштовања треба вратити достојанство сећању, и коначно у Србији објавити – културну историју жена Србије 19. и 20. века. Да знамо ко смо и куда идемо. Као жена, не осећам се добро кад знам да су највеће хероине Првог светског рата у Србији добиле своје прве књиге тек после сто година. Мислим ту на Милунку Савић, Леди Пеџет, Флору Сендс… Не осећам се добро кад знам да сјајна историја женских организација између два рата није сабрана ни у једну књигу… Неко је рекао, све што није смештено међу корице неке књиге, развеје ветар. Због нас и наших кћери, шта знамо о раду Прве женске школе у Србији, основане 1863. године, и о њеној првој директорки Катарини Ђорђевић Миловук, о Београдском женском друштву, Друштву књегиња Љубица, Колу српских сестара, Материнском удружењу, Удружењу „Цвијета Зузорић”… Дирљиво је читати како су те образоване и ангажоване жене биле велика подршка српским женама да се школују и прве закораче у различите области „мушког света“.

    Довољно је завирити само у период између два светска рата, и уверити се како је био богат и снажан женски покрет у полуписменој Србији. Завирити у биографије педесетак образованих жена на које морамо бити поносне. Мислим ту на Исидору Секулић, Ксенију Атанасијевић, Јелисавету Начић, Аницу Савић Ребац, Јелену Димитријевић, Надежду Петровић, Катарину Богдановић, Драгу Љочић, Кристу Ђорђевић, Делфу Иванић, Магу Магазиновић, Милицу Томић…

    Све су оне су биле испред свог времена и учиниле много за модернизацију Србије. А ми смо их заборавиле. Зар 8. март није прилика да се присетимо тог сјајног женског лика Србије?

    Издавач и писац

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com