Novosti online

Хоће ли планета Земља преживети човека

Уз најаву трибине Института за физику и „Наукe кроз приче” – „Последњи дан планете Земље”, која је одржана у СКЦ-у, комотно је могло да стоји упозорење „узнемирујући садржај”. Модератор Слободан Бубњевић и његови гости изложили су научно утемељен сценарио неумитне катаклизме ако се не зауставе климатске промене. Време до тренутка када ће човечанство крочити на пут без повратка мери се деценијама – и то на прсте једне руке. Међународна заједница углавном тапка у месту, доносећи резолуције, протоколе, Париске и сличне споразуме. Велике енергетске корпорације зарад свог профита заглушују упозорења из научних кругова, анестезирајући јавност причама да су климатске осцилације нормална и безазлена појава. А Плава планета клизи ка рубу опстанка…

„Просечна глобална температура је за степен виша него пре сто година и зато имамо урагане, поплаве, изумирања живог света”, истакао је на почетку трибине климатолог др Владимир Ђурђевић, ванредни професор Физичког факултета. „Ако се под хитно не оканемо фосилних горива и гасова који стварају ефекат стаклене баште, суочићемо се са катастрофалним последицама. Отапање леда на половима подигло би ниво светског мора за пет метара, што значи да би мале острвске земље нестале с мапе, а из градова у приобаљу морало би да се исели 700 до 800 милиона људи.”

„Имамо технологију за производњу енергије из ветра, сунца и воде, који већ сада могу да замене 80 посто оног што добијамо из угља, нафте и земног гаса. Питање је да ли су светски лидери спремни да се упусте у преображај енергетских индустрија својих земаља, јер би тиме угрозили властите позиције”, рекао је Ђурђевић.

Срљајући у прогрес, људски род је у последњих 200 година не само пореметио климу већ је загадио и животну средину. Како је упозорио Андреја Стојић из Института за физику, за нека загађења и не знамо колико су опасна – или нису обухваћена мерењима, или делују „подмукло”, на дуге стазе.

„На пример, како научно интерпретирати чињеницу да је Београд међу најзагађенијим градовима света? То је као када измерите повишену телесну температуру – може бити на десетине директних или испреплетаних узрока таквог стања”, илустровао је Стојић.

Медицинску метафору употребила је и Душка Димовић, активисткиња светске организације за заштиту природе World Wide Fund (WWF):

„Ако су вам плућа оболела, то ће се одразити и на рад срца, а потом ланчано страдају остали органи. Тако и климатске промене утичу на све сегменте живота на Земљи. Мало људи зна да половина кисеоника долази из океана, од фитопланктона који га стварају. Уколико се настави загревање, они ће масовно изумрети. А то онда није само проблем опстанка плавих китова, који се хране планктонима. Сличних примера има још, али су они већини људи далеки и апстрактни. Тешко се увиђа да се то тиче сваког од нас”, каже Душка Димовић.

Ако би се 4,5 милијарди година постојања Земље компресовало у пет минута, битисање људске врсте не би испунило ни последњу секунду тог периода. А човек је ову планету преобразио до непрепознатљивости, нарочито у последња два индустријска века. Када је подвлачењем еколошке црте сведен рачун, испоставило се да је то био јуриш у – самоуништење.

„Земља је прошла кроз пет великих изумирања живог света. У тим катаклизмама нестајало је по три четвртине живог света. У току је шесто велико изумирање, које је скривио човек, изрекао је „пресуду” др Урош Савковић, научник из Института за биолошка истраживања „Синиша Станковић” (ИБИС). Илуструјући смртоносне последице прегревања, он је описао експеримент који је у ИБИС-у спроведен с једном врстом буба, које су 30 година узгајане у лабораторијским условима, при константној температури од 30 степени. Загревању за два подеока на Целзијусовој скали, некако су успеле да се прилагоде. На 33 степена, опстао је тек део колоније. Степен више, био је крај…

„Ако људски род настави с ремећењем климе и укупне равнотеже у природи, нестаћемо као врста. Али, не треба бринути: од оног што са собом не повучемо у пропаст, развиће се нови облици живота, као што се на овој планети неколико пута десило, после ледених доба”, поентирао је Савковић у духу туробног оптимизма.

Организатори трибине су се потрудили да публику, која је пријатно априлско вече провела пратећи двосатни трејлер смака света, ободре позивом на активизам. Најпре, да сами ставе прст на чело, а затим да све што су чули у СКЦ-у пренесу што ширем кругу људи.

И још нешто: они који су подигли руку после питања „Ко је у животу засадио више од 15 стабала?” добили су на поклон пригодну књигу. Било их је троје. (Ван конкуренције је био директор Института за физику др Александар Богојевић, који је, као што нам је рекао, само прошле године засадио више од 200 стабала.) На исти начин су „аконтационо” стимулисани и они који су обећали да ће до наредног Дана планете Земље (22. априла 2020. године) засадити барем десет младица.

Како је објаснио Слободан Бубњевић, према рачуници швајцарског истраживачког центра „Краутер Лаб”, за елиминисање вишкова угљен-диоксида атмосфери би било потребно да свако од 7,5 милијарди људи засади по 160 стабала.

Наравно, за тако нешто нема ни простора, ни времена, а вероватно, ни воље. Али, са сваким паром скрштених руку мање, ближи смо спасу.

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh