У ћелији сам са Васом Стајићем. Данас ми је држао предавање да ће Руси потући Швабе и да ће нас они ослободити. Ватрен је родољуб, написао је 1914. године у свом логорском дневнику интернирац др Миховил Томандл „Тешко је било србовати у Араду”, речи су др Миховила Томандла, Хрвата родом из Брчког у Босни, адвоката и данас великог имена у Панчеву. Забележио их је са само двадесет година, тамнујући у румунском казамату, у који је стигао одмах по објави Првог светског рата. У злогласној арадској тврђави, гробници хиљада невиних, Томандл је провео тешких 46 дана.

Војни казамат, а заправо логор утамничених националних бораца, али и много жена, старих и недужне деце, био је оличење патње. Од око 15.000 заточених, сваки трећи није преживео. Мучили их жеђу, тукли до смрти…

Логор је пре свега био намењен Србима прогнаним са простора тадашње аустроугарске провинције Босне и Херцеговине, затим из Краљевине Србије. У очајним условима, изгладнели, интернирци су масовно побољевали од пегавог тифуса, туберкулозе. Дневно је умирало неколико десетина деце, жена, одраслих.

Сабијени у подземним мемљивим ходницима без дневне светлости, гушили су се у неиздрживом смраду умирућих тела и мемли, а зими су држани у леденим просторијама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Многи, нарочито деца, обогаљена су, јер су им промрзли удови морали бити ампутирани.

У панчевачком „Летопису” налазимо неколико забележака из дневника, који је тада голобради интернирац Миховил кришом испуњавао: „16. август 1914. година. Ја сам у ћелији са Васом Стајићем. Он чита, а ја учим Римско право по Цихларну. Господин Стајић се не може одвојити од Гетеа, а има и Библију и у њој води дневник, да га не би ухватили. Данас ми је држао предавање ’да ће Руси потући Швабе и да ће нас они ослободити’. Ватрен је родољуб, повучен и не меша се ниским. Чудим се само што напада Гаја, а брани Прерадовића.”

Ево још једне забелешке: „Сви ’друкамо’ за Србију. Овде се увелико прича да ће Руси за месец дана бити у Араду. Поступак у тврђавама је пооштрен. Потпуковник, ка то чу ликујући прича г-ђи Фемки, која је ту са нама, да ће Аустрија задржати Србију двадесет година. Госпођа му је одговора да то Аустрија не сме урадити, а он јој је добацио да је велеиздајница! Сва је у пени и шоку. Кад сам јој донео канту воде питам, шта је на ствари, а она ми рече да нема да ћути и да ће за Србију да погине. То је жена!”

Измученог Миховила пуштају из Арада после месец и по, да би после само три дана био поново ухапшен с ове стране Баната, у Вршцу, зато што „лаје”. Причао је како ће Аустроугараска пропасти и нису помагале ни батине, а познат је био и као право „закерало” према војним властима. Остало је записано да „ако би га о мађарски прекрстили и звали ’Михел’, он ћути, не одазива се, док га правилно не ослове са ’Миховил’”. И све тако…

Власти нису одустајале од преваспитавања овог хрватског „Сокола”, па су се досетили да га у униформу обуку и из Вршца спроводу, дословце, на војну дужност као заставника. Остала је прича да су га већ у првој бици заробили Италијани. Само толико.

Шта се заправо десило, да ли је било баш тако, или је Аустроугарима побегао, не зна се, јер му се траг губи. Било како било, кући се вратио по ослобођењу и уједињењу, како је говорио, „наше Југославије”.

Још као јуристу, током студија у Бечу, а и касније у Загребу, у којем је докторирао, полиција га је, такође, запазила по бујном националистичком темпераменту. Опет га „бије” глас да много прича, па опет бива затваран и у аустријској престоници и у Загребу, увек исто понављајући да су „под Мађарима подједнако патили и Срби и Хрвати, јер су се подједнако и борили за своје ослобођење и уједињење под Арпадовим угњетавањем и мађаризацијом”.

Др Миховил Томандл се скрасио у Панчеву, био је одличан адвокат и више се бавио научним радом него политиком. Тако га Панчевци и данас памте. Изабран је за редовног члана „Историјског друштва” у Новом Саду, а граду на Тамишу оставио је неколико вредних завичајних монографија и споменица.