Чини се да данас сви идемо кроз живот са огромним сатом изнад главе који прави несносну буку сваким откуцајем. Време, заправо страх од протицања времена, постао је наш гонич. Попут Белог зеца у „Алиси у Земљи чуда”, имамо утисак да стално негде каснимо, а да на крају дана нисмо сигурни ни где смо толико журили. У тој трци са временом, у жељи да обезбедимо себе, породицу, губимо из вида приоритете и нађемо се у врзином колу ужурбаности.
Када је време да станемо и које последице брзи животни темпо оставља на психичко здравље, објашњава Јована Трбојевић, доктор психолошких наука и психотерапеут из Новог Сада.
1.Како успорити ритам који нас меље?
Први корак ка успоравању овог, често погубног ритма јесте признање да смо попут „муве без главе” излетели из колосека сопственог живота. Неретко нас са тим суочи тело – болести или недостатак квалитетних међуљудских односа. То је прави тренутак да преиспитамо своје приоритете. Када одредимо које су ситуације, обавезе, жеље и очекивања „горуће”, а које не припадају тој категорији, моћи ћемо и да успоримо. Нестаће и паника да нешто нећемо стићи. У томе ће вам од помоћи бити „правило 5 пута 5: ако нешто неће бити важно за 5 година, немојте трошити ни 5 минута нервирања на то.” Оно олакшава свакодневицу, јер позива на процењивање приоритета и повратак ономе што је заиста битно.
2.Да ли свако од нас може да процени када околности у којима ради, студира, живи угрожавају његово психичко и физичко здравље?
Сви у неком тренутку осетимо незадовољство сопственим животним условима. Када не би било тог незадовољства не би било ни позива на развој и промене. Међутим, треба разликовати незадовољство од ситуација које представљају нехумане услове за рад и живот. Данас, у хиперпроизводњи, где је циљ више, а не и боље, људи се лако навикну на постојеће стање, те из те навике, умора, често не виде излаз. Тек када последице постану драстичне, поједини учине искорак и потраже помоћ, алтернативу. Међутим, код нас још преовладава менталитет да треба трпети и ћутати, као да ми сами немамо никакав утицај нити заслугу за сопствени живот. Стога, чини ми се да ће ипак мали број људи препознати, а затим и предузети нешто у случају да им је психичко и физичко здравље угрожено.
3.Коме се чешће догађа да исцрпи своје „менталне” резерве?
Чак и Супермен има слабости! Не постоји особа која је савршено ментално здрава цео свој живот. Сви смо под утицајем многобројних животних задатака, изазова, промена и сви имамо успоне и падове. Резерве, па и оне „менталне”, троше се, али и пуне. То је двосмерни, узајамни процес: важно је да човек научи шта га „троши”, а шта „пуни” и на тај начин успоставити равнотежу. Најугроженије су особе које препознају ситуације и реакције које их троше, услед чега не поседују стратегије „одбране” и због чега се брже замарају.
4. По којим променама препознајемо психолошке проблеме?
Људи то најчешће описују као хроничан умор и безвољност или реченицом „Не могу више/Немам снаге.” Сваки дан се чини истим, без икакве жеље да се у њему и активно учествује. Због тога трпе односи са другима, јер нисмо у стању да им пружимо енергију која нама недостаје, а опет не изговарамо оно што осећамо, што доводи до неспоразума, конфликата и удаљавања од људи – то постаје пренапорно. На послу „губимо конце”, тешко се фокусирамо. Тело шаље јасне сигнале да би радије да се хибернира, него да пружа отпор стресу и нервози. Осећања постају бурна, нисмо у могућности да размишљамо разборито, већ све видимо у црно-белим нијансама. Постоји поремећај сна, исхране… Радимо на ауто-пилоту, где у почетку „пуцамо” само повремено, а с временом све више. Имамо доживљај да нешто није у реду, али и даље ћутимо. Управо то ћутање отежава процес регенерације. Некад нас ближњи суоче са променама које уочавају на нама, али често то у том стању преписујемо још једној фрустрацији са којом немамо снаге да се боримо и удаљавамо се још више. Потребно је стрпљење ближњих, подршка и присутност како би дошло до суочавања са недостатком енергије и тражењем помоћи.
5.Колико можемо помоћи сами себи, колико и када нам је потребна помоћ стручњака?
Сви поседујемо неке „цаке” које користимо како бисмо напунили батерије. То може да буде спорт, дружење, викенд у пиџами уз филмове – нешто што умирује, даје одступницу од ужурбаног света. Међутим, када ове технике више немају исти ефекат и када то стање траје више недеља, особи је потребна додатна помоћ. Нема напретка без активног учешћа, јер циљ стручњака није да некоме даје само савете већ да тој особи помогне да разуме боље себе, своје реакције, препреке, циљеве и жеље и на крају како да сама обрађује искуства сопственог живота.
6.Када човек треба да каже самом себи да мора да мења пребрзи ритам у којем живи? Да ли се у време борбе за егзистенцију и посао икоме може дати савет да промени посао?
Један од позива за буђење је свест колико убрзани темпо утиче на нас и на нашу породицу. Свако мора стати у једном тренутку и прихватити да не може и, што је још битније, да не мора све да уради одмах, да нешто може препустити и другима. Темпо јесте убрзан, често наметнут, али што би рекао познати филозоф Артур Шопенхауер: „Чему журба ка излазним вратима пре фајронта?”. Данас никога не можемо тако лако саветовати да напусти посао, али можемо да препоручимо различите стратегије за превладавање стреса, али и да оснажимо особу и дамо јој самопоуздања како би осмислила алтернативу и усудила се да потражи нови посао или створи сопствени.
7. Људи неке лепе и ствари које прижељкују остављају за време када буду на годишњем одмору или једног дана када буду у пензији…Да ли је то добар начин планирања споријег живота и уживања?
Фантазија „Једног дана…”, с којом већина нас преживљава свакодневне стресове, заправо је илузија која особу теши и даје јој неку наду да ће „мучењу” доћи крај, али и држи у једној тачки лишеној уживања и сагледавања суштине живота. Планови су добри за подстицање воље и дају мотивацију, али уколико живимо за неки „један дан”, испустићемо из вида да губимо данашњи дан. Планове треба правити рационално и јасно, уз уједно планирање данашњег дана. При достизању сваког великог циља морамо прво остварити неколико мањих. Многи греше и занемаре наизглед ситне циљеве и не уживају у њима, него чекају онај велики, „једног дана”. Ми смо данас овде, сутра ко зна где?
8.Шта кажете особама чији је радни дан дуг, жале се на нервозу, несаницу, раздражљивост и различите врсте болова, а тврде да воле свој посао?
Све је већи број људи који не успева да повеже психосоматске тегобе (главобоље, проблеме са желуцем или кичмом…) са начином на који живе. Први корак је управо у повезивању тих ствари, уколико заиста јесу повезане. Идеја је да се направи равнотежа између рада и љубави, две способности и потребе које сви имамо. „Радохолизам” често крије незадовољство, несигурност у међуљудским односима или у личном идентитету. Не кажем да је погрешно волети оно што радимо и бити у потпуности посвећен томе, већ да не треба занемарити и остале сегменте живота. Недостатак у једној области не може се надокнадити тегом у другој области. Где постоји вишак, постоји и мањак, а попут физиолошке хомеостазе којој тежи организам, и наша психа тежи равнотежи.
9. Колико нас информација са интернета и дружење на друштвеним мрежама опушта и чини добро нашем психичком здрављу?
Ова тема постаје све актуелнија, будући да свака нова генерација поседује све више дигиталних способности, а мање социјалних. Прибегавамо интернету са циљем да се опустимо, међутим, гледање туђег живота, брзо листање садржаја, заправо нас отупљује и чешће доводи до лошег расположења услед доживљаја да смо протраћили сопствени живот. Управо је интернет допринео страху од пропуштања ствари, чиме смо убрзали и животни темпо како бисмо све постигли и били успешни, „видно” срећни. Како се не бисмо борили са сопственим животом у правом смислу, емотивну еутаназију тражимо преко интернета. Покушајте да проведете један дан без интернета, телефона, вести. Изненадићете се колико другачије ћете се осећати.
10.Како прекинути убрзање? Где почиње промена?
Промена иде постепено, иако данас у јавности све чешће можете видети понуде брзог решења и „поправке”. Нема брзог решења, рад на себи захтева стрпљење и упорност, али и самосвест да желимо да подигнемо поглед и видимо живот, не као убрзани снимак, већ као шетњу у којој можемо да уживамо, радимо, волимо, патимо и растемо. Почните са правилом „Пет пута пет”, то је добар почетак.
Новац и срећа
– Новац је постао валута личне вредности. Самим тим, његов недостатак или вишак утичу на представу о нама самима – каже Јована Трбојевић када објашњава колико психичко здравље зависи од новца. – Парадоксално, ни они који га имају много ни они који се увек жале да га немају нису задовољни.
– Уколико новац недостаје, особа себе често види као пасивног и неспособног, самопоуздање је ниско. А опет, уколико новца има, особа с временом губи аутентичност, почиње да преиспитује сопствене жеље, губи додир са стварним светом. Оба човека су изгубљена у свом свету и отуђују се од других. Сви се боре са својим демонима, само они имају другачији облик.
