Bio je posednut. Svi su oni, slični njemu, veličanstveni duhovi u oklopima ljudi. Onima koji gledaju, a to rade pogrešno – a ništa ne greši više od alijanse mrežnjače i neuhranjenog kranijuma – on i oni deluju smešno, tupavo i smotano, baš kao Bodlerov albatros.
Ali on nije bio smešan, tupav ili smotan. Iv Klajn, kao i svi umetnici, podjednako obeleženi Kainovim belegom i muzinim ugrizom, bio je čovek koji je tražio. Negde na međi modernizma i postmodernizma, najveći od svih pripadnika novog realizma (Nouveau Réalisme), tražio je ništavilo. Fransoa Dufren je pravio dekolaže (jedinstvena tehnika stvaranja uništavanjem), Niki de San Fan je pravila slike pucanjem, Žan Tengli je pravio kinetičke skulpture i skulpture koje se samouništavaju, Arman je kreirao statue od đubreta (Poubelle), Danijel Spoeri slike od nasumičnog sadržaja fioka ili površine stola posle dovršenog obroka.
Aproprijacija sveta oko njih bila je poklič ove grupe okupljene oko manifesta koji je napisao Pjer Restani, a čiji je drugi i poslednji iskaz kazivao Nouveau Réalisme = nove percepcije stvarnosti. Poetsko recikliranje stvarnosti, govorili su i govorilo se.
Ali Iv Klajn je želeo više. Ili manje, zavisi kako se posmatra. On je žudeo za nematerijalnošću, jer samo je ona beskrajna. Kada nešto postane „nešto“, prestaje da bude sve ostalo. Samo je ništa – sve.
Klajn je crtao monohromne slike u plavoj boji koju je sam osmislio (International Klein Blue je njeno ime). Svaka boja nosi neku asocijaciju na konkretnost. Plavo, tvrdio je, eventualno jedino podseća na nebo ili more, već najapstraktnije stvari u vidljivom svetu. Stvorio je beskraj na platnu, ali nije stao…
Otvorio je izložbu koju je nazvao „Praznina“, a koja se sastojala od potpuno prazne galerije i jednog kredenca. Praznog. Tvrdio je da može da levitira, a svoj let je demonstrirao kroz fotomontažu „Skok u ništavilo“. Potom je na pariskim kioscima delio lažne vesti o svom podvigu.
Njegovo delo „Zone nematerijalnog slikovnog senzibiliteta“ (Zone de Sensibilité Picturale Immatérielle) neka je vrsta klice konceptualne umetnosti. Klajn je za zlato prodavao papir koji je bio dokaz vlasništva nad praznim prostorom. Kao ispunjenje ili upotpunjenje dela, vlasnik je potom mogao da zapali papir, predajući se zajedno sa autorom potpunoj nematerijalnosti.
Naposletku, Klajn je slikao vatrom, jedinim nematerijalnim materijalom.
Pripadnici Fudbalske asocijacije, otprilike sto godina ranije, radili su upravo suprotno. Oni su otimali od džo-loka gubice ništavila. Fudbal je bio rasplinut, raščlanjen vekovima i navikama, nesaglediv, skoro metaforičan, bliži Platonovom idealu nego senci u pećini.
Ali Artur Pember i Ebenizer Kob Morli su morali da sačekaju svoju priliku. Zigmund Frojd je smatrao da ljudsko biće sazri kada princip zadovoljstva – zahtevanja tantrumom da se svaka želja ispuni onda kada se i pojavi – zameni princip realnosti, odnosno prihvatanje spoljašnjeg sveta i njegove nezavisnosti od naših htenja. Ostvarenje želje se mora odložiti kako bi se stvorili objektivni uslovi za njeno ispunjenje. Pember i Morli su morali da sačekaju. Bili su zreli…
Morali su da pripreme teren kako bi, ipak naposletku, fudbalski teren bio onakav kakav oni žele. I upravo to su i uradili.
Peti sastanak Fudbalske asocijacije održan je 1. decembra. Počeo je čitanjem pisama, među kojima su bili i ona od gospode Tapholma i Eša, predstavnika Lauta i Ričmonda. Pismo je poslao i Vilijam Česterman iz Šefilda, koji je dodao i kopiju pravila svog kluba.
Ali važnija od toga bila je demografija okupljenih. Novi član FA postala je Forest škola, koja je poslala dva delegata na sastanak. Brojni emisari klubovi koji su igrali fudbal baziran na onom koji se igrao u Ragbi školi nisu poslali predstavnike. Došlo je vreme za napad.
Karl von Klauzevic, pruski vojskovođa i jedan od najvećih teoretičara ratovanja, tvrdio je da u sukobu ofanziva i defanziva nisu simetrični i da je potpuno pogrešno pretpostavljati njihovu izjednačenost. Da su ta stanja stvarno ravnopravna, tvrdio je on, rat bi bio neprestana bitka, umesto što je uglavnom pripremanje za vojevanje ispresecano tek ponekim i sporadičnim obračunom. Tako je zato što su oni koji napadaju ili osvajaju u podređenom položaju i moraju da se spremaju, da smišljaju, da se dovijaju.
Kao mladić, Klauzevic se pridružio Napoleonovoj armiji u njihovoj veličanstvenoj katastrofalnoj invaziji Rusije. Video je, tako, kako nepobediva grande armée ulazi na teritoriju neprijatelja sa 700.000 vojnika, da bi se samo šest meseci kasnije povlačila, ponižena i poražena, sa tek jedva više od 20.000 ljudi sa oružjem.
Rusi – a ovo je esencijalno – praktično nisu morali da urade ništa. Samo su se povlačili i povlačili, dopustivši maršalu Zimi da dokusuri Francuze. Klauzevic je tada spoznao koliku prednost imaju oni koji se brane. Dakle i dakle, napadač mora da se spremi, da smišlja, da se dovija.
Opet, upravo su to uradili Morli, Pember i njihovi konspiratori.
Alkok je predložio da se pravila koja dozvoljavaju trčanje sa loptom u ruci i heking obrišu. I baš tako, doneta je kjaroskurna odluka da se sa loptom ne može trčati, a i heking je eksplicitno zabranjen. Coup d’état je kompletiran. Ragbi je isteran iz Fudbalske asocijacije, a sve je odrađeno uz prasak cepanja hartije i tek ponekog uzdaha prigušenog dlanovima.
Na četvrtom sastanku, sećamo se, 19 delagata glasalo je, istina u odnosu deset naprema devet, da FA zadrži heking i trčanje sa loptom u ruci. Ali delegati koji su podržavali nasušne elemente Ragbi fudbala sada nisu bili tu.
Blekhit i Blekhit Proprajateri škola su bili na oba sastanka i podržavali su ragbi aspekte. Identičnu inklinaciju su imali i Kensington škola, Perseval haus i Vor ofis, ali njih nije bilo na petom sastanku.
Vimbldon škola je imala dva predstavnika na četvrtom sastanku, gospodu imena Krukšenk i Doltri, koji su glasali različito. Međutim, samo se ovaj drugi pojavio na petom sastanku, a on je bio anti-ragbi nastrojen.
Na kraju nova, i sada definitivna i konačna pravila, izglasana su sa 11 glasova naspram samo četiri usprotivljenih.
Osmog decembra, oko sedam sati uveče, pravila su formalno potvrđena na šestom sastanku Fudbalske asocijacije i data je dozvola Džonu Lilivajtu da ih štampa i objavi.
Prva pravila Fudbalske asocijacije:
1.)Maksimalna dužina terena će biti 200 jardi (180 metara), maksimalna širina će biti 100 jardi (90 metara), dužina i širina će biti obeleženi zastavicama; golovi će biti označeni sa dve usprave stative, udaljene osam jardi (malo preko sedam metara), bez trake ili prečke.
2.)Pobednik podbacivanja novčića dobija priliku da bira gol. Meč počinje udarcem sa zemlje tima koji je izgubio podbacivanje; protivnika ekipa neće prići na manje od deset jardi (oko devet metara) od lopte pre nego što se izvede početni udarac.
3.)Nakon gola, tim koji je primio gol dobija posed a timovi menjaju strane.
4.)Gol je kada lopta pređe između stativa (na bilo kojoj visini), a ne sme da bude bačena, udarena rukom (knock on) ili nošena rukom.
5.)Kada lopta ode u aut (touch), prvi igrač koji je dodirne mora da je baci sa mesta gde je napustila igralište, pod pravim uglom sa zamišljenom graničnom linijom.
6.)Kada igrač šutne loptu, bilo koji saigrač koji je bliži protivničkom golu je van igre i ne sme da dodirne loptu niti da na bilo koji način spreči bilo kog igrača da to uradi sve dok se lopta ne šutne ponovo.
7.)U slučaju kada lopta pređe gol-aut liniju, ako igrač ekipe kojoj gol pripada prvi dodirne loptu, jedan od njegovih saigrača ima pravo da izvede slobodni udarac sa gol-linije sa suprotne strane od one na kojoj je lopta dodirnuta po napuštanju igrališta. Ako igrač protivničke strane prvi dodire loptu, njegov saigrač dobija priliku da izvede slobodni udarac (ali samo u gol) sa 15 jardi udaljenosti od gol-aut linije suprotno od mesta gde je ona izašla i posle osvojena. Igrači tima koji se brani moraju da stoje iza svog gola dok se udarac ne izvede.
8.)Ako igrač ostvari fer hvatanje dobija pravo na slobodni udarac, ali samo ako ga najavi tako što će napraviti znak petom u tlu. Kako bi izveo šut može da se povuče koliko želi, a nijedan protivnički igrač ne sme da pređe dalje od znaka dok ovaj ne šutne loptu.
9.)Nijedan igrač neće nositi loptu.
10.)Saplitanje i heking nisu dozvoljeni i igrači ne smeju da koriste ruke da drće ili guraju rivala.
11.)Igrač ne sme da baci loptu ili da je rukom doda saigraču.
12.)Nijedan igrač ne sme da podigne loptu sa tla dok je ova u igri, ni pod jednim izgovorom.
13.)Igrači ne smeju da nose eskere ili gvozdenu oplatu na đonovima ili peti svojih cipela.
Prvi put jedan meč po pravilima londonske Fudbalske asocijacije odigran je 19. decembra, a meč između Barnsa i Ričmonda okončan je bez postignutog gola.
Frensis Mol Kembel je još jednom brundao zbog pravila, smatrajući da je fudbal koji su ona opisivala postao uškopljen.
„Ako izostavite heking, izostavićete drčnost i hrabrost iz igre i ja ću morati da dovedem grupu Francuza koji će vas pobediti nakon nedelju dana treninga“. Sport, verovao je on i njemu nalik, nešto je što se ticalo i što je doticalo snagu, silu, bol, muškost shvaćenu standardima vremena kada je mač bio i frazema i fonema.
Zvanično je povukao svoj Blekhit iz Asocijacije, čime je otpočeo veliku šizmu između asosijejšn fudbala i ragbi fudbala, koja će biti kompletirana osam godina kasnije.
Istina, dogovoreno je da će se pitanje pravila ponovo pokrenuti na narednom sastanku Fudbalske asocijacije, u septembru naredne godine, a da će do tada pravila biti propisno isprobana i empirijski ispitana. Ali ovo se nikada nije dogodilo…
Teško je izmaći se od zaključka da je moglo da dođe do kompromisa. Drugačije sročeno, razdvajanje i račvanje fudbala nije bilo neizbežno.
Mnogi ragbi klubovi su bili spremni da se odreknu hekinga (ili su to već uradili). Isto tako, Rojal Endženirs su bili vezani za FA, ali su trčali sa loptom u rukama, što su smatrali „neophodnim delom igre“.
Ričmond, ekipa sačinjena uglavnom od bivših učenika Ragbija, krajem 1863. godine i početkom 1864. godine igrao je mečeve koristeći tri seta pravila – Kembridža, Fudbalske asocijacije i naposletku ragbi pravila.
Da Pember i Morli nisu delovali unilateralno, diplomatsko-siledžijski čak, moguće su bile dve eventualnosti. Jedna je nastajanje neke vrste legure, u kojoj bi fudbal bio sport u kojem je heking zabranjen, ali nošenje lopte u rukama i u specijalnim okolnostima moguće. Štaviše, 2. januara 1864. godine, u meču koji su organizovali Pember i Morli, bilo je „dosta nošenja lopte“. Međutim, do tada su igrači ragbi fudbala već napustili FA i nije bilo nikoga ko bi se ovome previše obradovao.
Drugo hipotetičko rešenje bilo bi da Fudbalska asocijacija prihvati ragbi fudbal kao ravnopravan, odnosno da preuzme na sebe nadgledanje oba varijeteta i da ih tretira kao jednake entitete.
Naposletku, umesto da ujedini fudbal, što je svakako bila ideja, Fudbalska asocijacija ga je samo još više raščlanila i fragmentisala.
Godine koje su dolazile doneće neizvesnost opstanka Asocijacije, njeno i marginalizovanje njene misije od većine relevantnih fudbalskih aspekata, sila i činilaca.
Jedna bitka je dobijena, ali i Napolen je prošao Njemen neopstruiran. Fudbal, ogoljen kao živac i ranjiv kao gladni i promrzli pešadinac, ušao je u teritoriju na kojoj nikada nije bio.
Avantura je tek počela. Fudbal je porinut, ali voda je bila hladna. Fudbal je stupao, ali sneg je škripao pod stopalima…
