Novosti online

Игуман и хаџија

Целе године манастиру стижу из села поклони. За завет се шаљу козе. За молитву се дотерују јагањци и овце. Где је у кући велика туга или ретка нека радост, оданде се зна довести који пут говече. Но ипак су, већ одавно, и стаје и тор празни. Залуд сељаци враћају по трипут поклон манастиру. Не прође ни недеља, а говечета ево натраг. Утекне.

Игуман, отац Макарије, да излуди због тога. Он је био кафеџија у овом истом манастиру, пре тридесет година. Свиђао му се онда монашки живот: мало посла, много јела, пића на претек, а може се и златна пара оставити у сандук. Сад види да није баш сасвим тако: има ту и брига. Ето, стар је, и воли да легне, мало, после ручка. Млађима нареди шта да раде, а сам се извали на сећију. Срче кафу, дими, дрема, мисли шта би вечерао и која банка у вароши даје већи интерес. Кад у један мах дигне главу и погледа кроз прозор, а говече се упутило преко брда у село. Претрне од ужаса.

– Драгомире!… Драги! – скочи са сећије и потрчи на доксат, дижући очајно обе руке. – О, кумим кога Богом!… Драги!

Виче ђака, да га пошље да врати с пута говече. Добро ђак чује игумана, и види где му се лепршају мантија и брада. Али се не одазива и не миче. Завукао се у густ шљивик, ставио руке под масну главу, па лешкари у хладу. Кад сам постане игуман, мисли, он ће пазити на имање. Овако нема смисла: све што је слађе и врсније, поједе и попије старешина, а другима шта остане. Нека хвата сам.

Очајан се у собу врати отац Макарије са доксата. Прихвати крајеве од мантије, па брзо хода и дахће. Не може да се наљути доста на данашњи свет. Боље је било у турско време. Нико није дирао земљу, нити је делио сељацима, па је било свега у изобиљу. Сад не може да нађе слугу од Лима до Вардара. У Србији је свак господин. Нема слуге.

Корачајући по соби, стане, сетив се одједном Аџије. Тога човека му је послао на врат владика. Неки рођаци су њих двојица, владика и тај Аџија. Кад је упропастио имање и кућу, и жену у гроб отерао, сетио се Јерусалима и, по повратку са Светог Гроба, дошао да живи у манастиру. Није немоћан. Види добро. Није ни врло стар. Ако ништа друго и боље, могао би бар чувати говеда и овце. Али, ни поред свих молби и претњи, не воли и неће.

Ужасно воли ракију и рибу. Љут је што не сме да седне и пеца, па мисли како би дошао бар до пића. Сав се озари кад угледа подрум отворен. На прстима, полако, тихо, обиђе цркву и конак, увуче се опрезно до подрумских врата, и ускочи унутра

Никад отац Макарије не позива љут Аџију. Не приличи игуману да се свађа и праска. Прво се надува и напсује у ћелији, сам. Стишавши се и прибравши, натуче нову камилавку и узме у руке бројанице. Тако овог дочека.

– Аџија!…

…Кад иде сам игуману, својом молбом и послом, Аџија увек прво куца и улегне гологлав; али кад га игуман зове, уђе нагло и под шеширом, и чеше се по прсима…

– …нама је опет говече утекло!

– Па? – трепће Аџија и премешта се с ноге на ногу. – Нисам ја пастир манастирски!

– Ја не знам – гледа га отац Макарије и слеже раменима. – Мени је Духовни Суд овакав акт послао: да те, каже, одевам, храним и дајем конак, а ти да радиш. Све послове да радиш – каже. Ето!

Аџија се стресе, фркне, и излети из собе. Пође да види где је стадо. Завије цигарету, припали је, метне руке иза леђа, па хода и обзире се. Наиђе на мост и, угледавши под собом воду, сети се рибе и ракије. Ужасно воли ракију и рибу. Љут је што не сме да седне и пеца, па мисли како би дошао бар до пића. Сав се озари кад угледа подрум отворен. На прстима, полако, тихо, обиђе цркву и конак, увуче се опрезно до подрумских врата, и ускочи унутра. Боји се да когод не наиђе па не тражи срче да га наточи. Клекне пред буре, завали главу и метне уста под славину. Дрхти од среће и од страха што пије крадом и много.

После више и не мисли да се пентра на брдо. Попне се у своју собу и седне на постељу. Онако у шеширу, зарије главу међу руке и клима танким ногама. Криво му на манастирског старешину што је шкрт и себичан. Кад дође сељак с болесном женом, онда нема ни конака ни хлеба за путника, нити сламе и сена за коње; умилостиви се истом кад чује колико ће добити за молитву.

Али кад бану из вароши богаташки синови, онда се нађе и за њих вина и зоби за коње. Проклетник!

Настане тишина за тренутак, кад се Аџија у собу повуче и онда размишља. Отац Макарије с Драгомиром одслужи вечерње, па седне с Рачунџијом и прегледа манастирске књиге и рачуне. Врло се воле њих двојица, игуман и Рачунџија. Заједнички раздељују приходе и расход, врше куповине и продаје, и шаљу извештаје. Разговарају и смеју се, и нуде се дуваном. Кад одједном, оба се прену.

– Ја ћу теби показати ко сам ја! – зачују вику са горњег боја. – У Албанију ћу да те ошљем! – Живећеш у манастиру у ком нема ни хлеба ни воде, с курјацима, сам.

Ухвати Аџију тешко пиће, па праска и галами, и лупа шаком о зидове и ногама о под.

– Чујеш ли? – покаже игуман Рачунџији палцем на плафон и зачкиљи на једно око. – Видиш ли шта ствара тај Аџија?

– А што виче? Коме прети?

– Коме другом него мени – одмахне отац Макарије и осмехне се. – Љут је што сам му замерио да ништа не ради. Он мисли да је зато овде да седи и ужива. А мени је Духовни Суд овакав акт послао: да га, каже, одевам, храним и дајем конак, а он да ради. Цео дан да ради!

Аџија лупа још једно време, а онда изиђе. Толико љут буде на игумана да се крене у варош да га тужи проти. Од манастирске капије до Бегове ћуприје само псује и трчи. Код ћуприје сустане, па седне да се одмори. С прва не зна да ли само да попуши цигарету и одмах даље да продужи, или да расхлади и вруће ноге. Погледа у воду и, наједанпут, сети се рибе. Извади удицу иза паса, отсече грану и узме да пеца. Кад нешто мало улови, привеже удицу за ћуприју, а сам устане, накупи грања и наложи ватру. Залепе му се прсти и усне кад извади из жара рибу и почне је гутати.

– Нећеш је јести! – стиска шаку и смеје се, знајући колико отац Макарије чезне за рибом. – Да знаш, нећеш! Е, баш нећеш!

Буде већ сумрак кад устане. Враћају се из вароши и последњи сељаци с пазара. Аџија им отпоздравља, али преко воље и кроза зубе. Нешто му недостаје, но не може да се сети шта. Пипа се по џеповима, вади дуван, скида шешир и чисти га од прашине и од пепела. Напослетку се опомене да је жедан. Почеше се по прсима и загледа се у небо.

Борба се води из потаја, али не престаје ни тренутка, јер се води о превласт. Игуман зна да је старешина, па хоће да буде у манастиру све како то њему годи и како он налази да је добро

– Нема смисла ићи проти овако доцкан.

Брзо се врати у манастир, пречицом, изнад реке. Скрије се у грм за конаком, па чека да неко од послуге сиђе у подрум. Мрак већ буде, и са брда се засветле куће као креснице, кад зачује где шкрипну брава. Натуче шешир, стисне шаке, па искочи иза грма и полети низ неравне степенице, и подметне под славину изгорела уста.

– Ааа! – ха!…

Иза тога кад Аџија иде у варош да се тужи проти, па се напије у подруму и добро се испава, у манастиру буде мирно неколико дана. Борба се води из потаја, али не престаје ни тренутка, јер се води о превласт. Игуман зна да је старешина, па хоће да буде у манастиру све како то њему годи и како он налази да је добро. Аџија, као поклоник Светог Гроба и владичин рођак, мисли да њему припадају нарочита права. Сад један надјача, сад други.

Оцу Макарију највише смета што тешко ходи и што добро не види, и што тражи да се штеди у јелу и пићу. Аџија је здравији и јачи, и поједе и попије шта нађе. Њега млађи више воле и радо се с њим друже.

Кад је неки велик празник, увек надјача Аџија. У такав дан се закоље јагње, па сви мисле о њему. Отац Макарије је умерен и у јелу и у пићу, но и сам воли да мезети, сам или с Рачунџијом. С великом вољом у цркви служи и весело поји. Кад му, при крају литургије, Драгомир дода кадионицу, он му се нагне и шапне

– Иди и кажи Микаилу да испече џигерицу и да је однесе у моју собу.

Озарен изиђе игуман са службе. Ближе би му било да иде кроз припрату, али не воли да иде кроз њу, јер је на њеним зидовима насликан Страшан Суд. Удари на споредна врата и пролази кроз свет. Људима мило што он туда због њих пролази, па се громко јављају и прилазе му руци. А отац Макарије диже главу, шири ноздрве, осмехује се па удара о камен штапом и огладнео.

– А, а! Како си, Јоване? Како си, Живка? Где, Милене! Како си?

Брзо пређе степенице које му воде у ћелију. Отворивши врата, застане на прагу, чекајући да угледа дим на столу и осети мирис. Мисли да се џигерица охладила, па приђе столу и почне да пипа, онако кратковид и немоћан, и огладнео.

– Микаило! О, Микаило! – викне кувара из свег грла и удари длановима. – Овамо! Одмах!

Кувар Михаило је сељачки момак, главе као бундева и руку као пратљаче, задригао а црвен, и ошишан до главе. Уђе смерно и поклони се, спустив руке на којима су заврнути црни рукави од кошуље. Ћути. Не зна се од чега више сија, од масти или смеха.

– Дијете – шета отац Макарије, а стрепи од слутње. – Ја сам ти канда поручио да спремиш џигерицу.

– Нема, чича.

– Како нема! – застане отац Макарије и погледа га запрепашћено… – Не лажи!

– Па ти знаш, чича…

– Шта? Шта ја знам? – зацрвени се и дигне руке ојађени игуман, а види шта је, види да га је Аџија предухитрио. – То је твој посао, пасји сине!… Де, да ја видим!

Љут сиђе у кујну с Михаилом. Узме јагње и одвоји најбоље комаде, па их пренесе у своју собу. Ту већ држи, у орману, под кључем, препеченицу, коју сад извади и метне на сто. Цео дан никуд не излази. И руча и вечера, наслађујући се, сам. Не може Аџији да опрости што му је подвалио. Истом кад леге и кад се сети да је Аџија остао данас и без најслађих залогаја и без препеченице, што се разведри и осмехне:

– Сам је крив.

Гледа тупо још једно време како прска кандило, и домишља се да ли је млађима наредио све што треба ујутру да раде. Па кад се увери да је све добро и да му је душа мирна, прекрсти се и покрије, и заспи одмах.

(Политика, 6. јануар 1928. године)

Link Izvora

Klikni za komentar

Odgovori

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Na Vrh