Други септембар је дан када сваке године ми, Руси из Србије, а и многи Срби – патриоти долазе у Горњи Адровац у порту Цркве Свете Богородице, да присуствују помену и одају пошту свим жртвама, погинулим у овим крајевима у другој половини 19.-ог века за ослобођење Србије. Долазимо и због нашег земљака, пуковника Николаја Николајевича Рајевског, добровољца Српско-турског рата, кога је залутали турски метак оставио заувек на овом месту.

Тако је и ове године. Много народа, много цвећа, много званичника и представника различитих организација из целе Србије, јер ове године се навршило 145 година од погибије пуковникове.

Након литургије и званичних церемонија остајемо да још мало у прелепом амбијенту црквене порте  разговарамо о заједничким пројектима са нашим пријатељима из различитих удружења.

Обраћам пажњи да у порти, мало даље од нас, новинари локалне телевизије интервјуишу неког непознатог нам човека уз помоћ преводиоца.

Јасно је да је странац! Питам једног од бивших припадника специјалних јединица полиције ко је тај човек. Он каже да је њихов гост, да журе да га одведу у манастир Свети Роман и да је он директни потомак породице Рајевски. Након мојих упорних молби упознаје нас са господином. Тражим да се још мало задрже у порти да могу да попричам са њим. Успева ми!

И ето, пред вама је један од најузбудљивијих разговора који сам имала у мом дугом животу!

Да, први пут и у Србији и на овом, за нашу породицу месту, значајном месту.

Испричајте о вашим родбинским везама са породицом Рајевских, обзиром да је познато да се Н. Н. Рајевски није женио и деце није имао.

Ја сам директни потомак млађег брата Николаја Николајевича, Михаила Рајевског. Ја сам његов праунук. Моји прадеда је био ожењен Маријом Григоријевном Гагарином, која је касније, након смрти своје свекрве (1883.године) и мужа, Михајила Николајевича (1893.године), саградила ову цркву на тај начин испунивши завештање своје свекрве, Ане Михаиловне, а која је успела да пренесе тело свога сина у породичну гробницу у Разумовки, али није могла због ратних прилика на Балкану ни да започне, а ни да заврши цркву.

Мој прапрадеда, Григориј Григоријевич Гагарин, био је председник  императорске ликовне академије те моја прабаба је веома добро познавала сав ликовни свет Санкт Петербурга и лако је ангажовала уметнике за украшавање цркве у Адровцу.

Да ли сте били у манастиру Свети Роман?

Нисам. Управо сада би требало да кренем тамо.

Осим вас, да ли има још живих потомака породице Рајевски?

Наравно. Они углавном живе у Француској. Наша породица је емигрирала у Француску након Октобарске револуције. И ја сам се родио тамо. Од раног детињства сам слушао приче о нашим коренима, о Горњем Адровцу. Стално су понављали: „Горњи Адровац….“

Требало је одрасти да бих се разумело што ове речи значе за нашу породичну историју. Увек сам тражио могућност да дођем и да посетим ово место. Да својим очима видим где је погинуо моји прадеда-стриц.

Веома је узбудљиво доћи овде, видети овај споменик, ову цркву, мноштво људи и много цвећа. Прошло је већ 145 година, а Срби нису  заборавили подвиг руских добровољаца.

Дирљиво је видети колико је овај народ памти и поштује, јер овде није погинуо само пуковник Рајевски, већ и многи руски и српски добровољци и не само овде…

Где Ви стално живите?

Ја  већ 20 година живим и радим у Москви, а рођен сам и одрастао у Француској.

Колико у Русији знају о подвигу Н. Н. Рајевског?

Нажалост, знају мало. Знају специјалисти. Постепено, факти се губе и уништавају.

Рецимо, гроб оца Михајила Николајевича Рајевског налазио се на имању у Вороњешкој области. Сада он више не постоји. За време револуције се све уништавало, па и гробови. Не постоји више ни гроб његове мајке. Али је сачуван гроб његовог брата и других рођака у породичној гробници села Разумовка, а сада је то територија Украјине.

Како сте сазнали за данашњи догађај?

Ја знам да сваког 2.-ог септембра овде се служи литургија. Ове године сам свратио овде. Путујем из Париза у Москву на посао.

Ваш прадеда је био оснивач Ботаничке баште на Криму. Да ли је то тачно?

Јесте, тачно је. Наша породица је веома везана за Крим. Оба брата Рајевских су рођени у Керчу, где је њихов отац био војним губернатором града. Николај Николајевич Рајевски  отац је основао и град Новоросијск.

Био сам недавно на Криму на  породичном имању Карасан и другим кримским имањима Рајевских.

Какав је положај руске заједнице у Француској’? Да ли можете да упоредити положај Руса у Србији и Француској? Постоји ли руска мањина у Француској?

Не постоји. Постоје заједнице, омладинске организацији, културна удружење… Без обзира што Амбасада помаже опстанку ових организација, заједнички центар не постоји.

Руска емиграција је сама по себи разнолика. Постоје стари Руси, потомци који знају о свом пореклу, али не знају језик. Они сами о себи шаљиво кажу да тамо где окупе три Руса, појављују се четири политичке партије.

Да ли у Француској странци се лако асимилују?

Није. Људи знају своје порекло и углавном не губе везу са Отаџбином. Теже је  са знањем језика. Трећа -четврта генерација у Француској не говори чисто и правилно на руском језику.

Ово питање је можда неумесно, али ја ћу Вас питати. Која црква се Вама више свиђа, овде или у Ници?

Најбоља црква је она где се моле Богу. И у Ници и у Паризу и у Москви постоје такве цркве.

Али ова црква   за мене је нешто посебно, у њој је посебан смисао. Ово окрвављено место је место  трагедије  и место природне лепоте.

Чиме се Ви бавите?

По струци сам енергетичар.

 

Разговор је водила:

Ирина Миљковић, преводилац

Овај пројекат је суфинансиран из Буџета Републике Србије – Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.