Рођена је у години највеће хиперинфлације икада забележене у Србији и на свету. Све што су родитељи успели да јој приуште, морала је да дели са сестром близнакињом. Уместо цртаних филмова, гледала је директан пренос ратова у којима Србије није учествовала. Од Дизнијевих јунака памти само Аријел – њој је бомбардовање Србије у пролеће 1999. године у сећању повезани са татином причом о Малој сирени.
Са ове мини-историјске дистанце захвална је родитељима што је нису васпитавали за живот у Дизниленду, већ за преживљавање у Србији. Да је имала идилично детињство и безбрижну младост, можда не би уписала Факултет организационих наука који је завршила у року. Била је и део победничког тима студената ФОН-а који је освојио прво место на Светском такмичењу у решавању студије случаја у Шпанији прошле године у конкуренцији са 80 академаца са 16 најбољих универзитета света. Данас се налази на платном списку једне мултинационалне компаније и успешно завршава постдипломске студије на ФОН-у.
„Нико не бира када ће се и где родити, али је свако од нас одговоран за оно што уради са својим животом. Иако нисам одрасла у благостању, мислим да је много боље што нисам добила све што сам пожелела и што сам врло рано научила да се борим. Мене су родитељи васпитавали да будем самостална и финансијски независна, како сутра не би била у позицији да зависим од партнера. Нису се мешали у мој избор занимања, али су очекивали да направим прецизну скицу своје будућности и марљиво радим на остваривању својих жеља”, прича представница ипсилон генерације, Београђанка Ивана Илић (23).
На примедбу да њене вршњаке социолози називају Петар Пан генерацијом, која ужива у благодетима продужене адолесценције и испија кафу у својој девојачкој односно момачкој соби до своје 35 године, Ивана са осмехом наводи да је и њој лепше у родитељској кући, а живот са мамом и татом има многе предности – јер је увек скуван ручак и опеглана гардероба. У поверењу нам каже да ни родитељи не желе да размишљају о дану када ће она спаковати кофере и одселити се у сопствени дом, иако је уверена да ће пружити подршку њеном осамостаљењу.
На адресу Иванине генерације често стижу и оптужбе да су себични и размажени хедонисти који размишљају у једнини, а не о браку и доживотном партнерству. Ивана каже да већина њених вршњака не посматра брак као доживотни пројекат, већ као заједницу људи који ће бити скупа док им то одговара.
„Ако сте финансијски независни нема потребе да правите компромисе са својом савешћу и остајете у браку који вам не одговара. Мислим да је независност идеал коме тежи моја генерација”“, закључује ова млада Београђанка.
