Мало је кога изненадило што се јуче запаљивим антиимигрантским саопштењем огласила Српска народна партија Ненада Поповића, бившег функционера ДСС који упорно тражи да Србија пред избеглицама подигне зид налик мађарском. СНП тврди да се „нови талас насиља и кризе” надвио над Србију тако што је у центру Београда пре два дана ирачки мигрант отео телефон од жене и ранио полицајца који је покушао да јој помогне. Није јасно који је то био претходни талас из којег смо се избавили а да га нисмо ни приметили, али је јасно да је прекјучерашњи инцидент у Београду и за скандинавске, камоли српске појмове, сувише ситан да би га Ненад Поповић тек тако проглашавао „таласом насиља и кризе”.
Али, треба разумети СНП. Та партија признаје како је „месецима упозоравала на ту могућност”, поучена искуством напада у Паризу и „масовног силовања жена у Келну”. Месецима су стрепили од тих ужаса, застрашивали свакога да нам се слично спрема и напослетку дочекали – отети телефон и повређеног полицајца.
„После тог (јучерашњег) напада”, СНП се прибојава да „ниједан грађанин Србије не може да буде сигуран од могућих пљачкашких и сексуалних насртаја миграната”. А пре тог напада су грађани, дакле, могли бити сигурни – сад када је један полицајац избачен из српског одбрамбеног строја, избеглице ће се напрасно охрабрити и, наоружане отетим телефоном, навалити на нас из све снаге.
Паника се овако шири и у другим европским државама, преувеличавањем чињеница и забашуривањем оних које противрече пропаганди. Покољ у Паризу су починили муслимани који су тамо рођени. У Келну су од 58 нападача свега тројица били избеглице и није било масовних силовања већ сексуалног злостављања. И то је довољно одвратно, па није потребна надоградња, сем да би се људи безразложно преплашили. Да, истина је да су починиоци махом били из арапских земаља, само – одавно пристигли у Немачку. Али, десничарске странке се не усуђују да буду доследне својој логици и да, уместо заустављања избеглица на граници, захтевају и прогон свих муслимана јер би то звучало отворено расистички. Још мање су десничари спремни да признају како су избеглице и у ЕУ и у Србији неупоредиво чешће мета лопова и осталих криминалаца и нападача него што други треба њих да се прибојавају.
Омиљени антиимигрантски аргумент сада гласи да избеглице лажу да се спасавају од рата, пошто би онда остале у првој европској земљи у коју су стигле уместо што иду у богату Немачку. Чудо да СНП не пребацује српским избеглицама из деведесетих да су размажени економски мигранти јер нису остале у сиромашним селима Подриња, Бачке или југа Србије већ су дрско кренуле и за Београд.
