На­кон још јед­ног на­па­да ко­ји је по­твр­дио да ипак ни­је не­про­бој­на вој­но-оба­ве­штај­на си­ла и да не мо­же, ка­ко је уве­ра­ва­ла, спре­чи­ти сва­ки на­пад на Иран, па чак ни на њу ди­рект­но, Иран­ска ре­во­лу­ци­о­нар­на гар­да је за­пре­ти­ла да ће уз­вра­ти­ти и ван гра­ни­ца сво­је зе­мље. По­што с не­при­ја­те­љи­ма ра­то­ве већ во­ди пре­ко по­сред­ни­ка на те­ри­то­ри­ји тре­ћих др­жа­ва, та опо­ме­на сми­сла има је­ди­но ако зна­чи да ће гар­да уда­ри­ти на ри­ва­ле на њи­хо­вом тлу. Ако је ве­ро­ва­ти иран­ским за­кључ­ци­ма, ко­ји се на­до­ве­зу­ју и на јед­ну ра­ни­ју ди­рект­ну прет­њу Са­у­ди­ја­ца, ни овог по­след­њег на­па­да не би би­ло да су­пар­ни­ци ре­жи­ма у Те­хе­ра­ну, пре свих САД, већ ни­су пре­не­ли те ра­то­ве на ње­гов до­ма­ћи те­рен.

Пре­пад у ко­јем је стра­да­ло 27 чла­но­ва иран­ске гар­де дру­ги је у по­след­њих не­ко­ли­ко ме­се­ци за ко­ји је не­по­сред­на од­го­вор­ност при­пи­са­на су­нит­ским се­це­си­о­ни­сти­ма на ју­гу ове ве­ћин­ски ши­ит­ске др­жа­ве. Да ствар бу­де још ви­ше по­ни­жа­ва­ју­ћа по Иран, на­пад се од­и­грао од­мах на­кон про­сла­ве 40. го­ди­шњи­це Ислам­ске ре­во­лу­ци­је, ко­јом је зба­чен про­а­ме­рич­ки шах.

По­ни­же­ње је бар не­што ма­ње ако се по­ве­ру­је да без­бед­но­сни кор­пус Ира­на ни­је опет ка­пи­ту­ли­рао пред па­ра­вој­ном гру­пи­цом не­го пред за­ве­ром иза ко­је сто­ји Аме­ри­ка, ка­ко је су­ге­ри­сао шеф ди­пло­ма­ти­је Џа­вад За­риф и отво­ре­но по­ру­чио пред­сед­ник Ха­сан Ро­ха­ни, до­да­ју­ћи спи­ску кри­ва­ца и Изра­ел и „њи­хо­ве аген­те из ре­ги­о­на”. Ме­ђу­тим, ни­су Са­у­диј­ци је­ди­ни ко­ји су сво­јом ра­ни­јом прет­њом да ће се рат с Ира­ном убу­ду­ће во­ди­ти на ње­го­вом тлу на­ву­кли се­би на врат та­кве сум­ње. И у Бе­лој ку­ћи се од про­шле го­ди­не уче­ста­ло спо­ми­ње про­ме­на ре­жи­ма у Ира­ну као аме­рич­ки циљ, прем­да се до да­љег, ма­кар де­кла­ра­тив­но, оста­ло на то­ме да се при­ти­ском санк­ци­ја­ма под­сти­че већ по­сто­је­ће не­за­до­вољ­ство де­ла Ира­на­ца и њи­хо­ви про­те­сти као на­чин да се иза­зо­ве свр­га­ва­ње вла­сти из­ну­тра.

Упра­во се, што је по­слу­жи­ло За­ри­фу као још јед­на ин­ди­ци­ја то­га да Ва­шинг­то­ну ни­су чи­сте ру­ке у на­па­ду на гар­ди­сте, у Вар­ша­ви од­ви­ја ме­ђу­на­род­на кон­фе­рен­ци­ја ко­ју су САД са­зва­ле ка­ко би оку­пи­ле фронт про­тив Ира­на. Је­дан од уче­сни­ка кон­фе­рен­ци­је, изра­ел­ски пре­ми­јер Бен­ја­мин Не­та­ни­ја­ху, тви­то­вао је да се с арап­ским др­жа­ва­ма раз­го­ва­ра о „ра­ту с Ира­ном”, што је ка­сни­је пре­пра­вио у „бор­бу с Ира­ном”. Исти­на, ни­је тви­то­вао на ма­тер­њем је­зи­ку не­го на ен­гле­ском, што да­је из­ве­сног осно­ва да се по­ве­ру­је ка­ко је ис­пр­ва са­мо по­гре­шио.

У слич­ном то­ну, др­жав­ни се­кре­тар САД Мајк Пом­пео је у Вар­ша­ви по­ру­чио да се мир и ста­бил­ност на Бли­ском ис­то­ку не мо­гу по­сти­ћи без су­о­ча­ва­ња с Ира­ном и по­звао је на „но­ву еру са­рад­ње” око ре­ги­о­нал­них иза­зо­ва, у ко­је је увр­стио и Је­мен, Си­ри­ју и изра­ел­ско-па­ле­стин­ско пи­та­ње. То су кри­зне тач­ке око ко­јих Иран има став су­про­тан Аме­ри­ци и ве­ћи­ни арап­ских зе­ма­ља. У Си­ри­ји је и вој­но ан­га­жо­ван на су­прот­ној стра­ни, у Је­ме­ну под­у­пи­ре по­бу­ње­ни­ке, док Изра­ел­ци ве­ру­ју да се упу­стио и у по­моћ ра­ди­кал­ним па­ле­стин­ским ор­га­ни­за­ци­ја­ма. Пом­пео је као прет­ње за ре­ги­он озна­чио „три Х”: ху­ти­јев­ске бор­це из Је­ме­на, па­ле­стин­ски Ха­мас и ли­бан­ски Хе­збо­лах, ко­ји су сви по­ве­за­ни с Те­хе­ра­ном.