Након још једног напада који је потврдио да ипак није непробојна војно-обавештајна сила и да не може, како је уверавала, спречити сваки напад на Иран, па чак ни на њу директно, Иранска револуционарна гарда је запретила да ће узвратити и ван граница своје земље. Пошто с непријатељима ратове већ води преко посредника на територији трећих држава, та опомена смисла има једино ако значи да ће гарда ударити на ривале на њиховом тлу. Ако је веровати иранским закључцима, који се надовезују и на једну ранију директну претњу Саудијаца, ни овог последњег напада не би било да супарници режима у Техерану, пре свих САД, већ нису пренели те ратове на његов домаћи терен.
Препад у којем је страдало 27 чланова иранске гарде други је у последњих неколико месеци за који је непосредна одговорност приписана сунитским сецесионистима на југу ове већински шиитске државе. Да ствар буде још више понижавајућа по Иран, напад се одиграо одмах након прославе 40. годишњице Исламске револуције, којом је збачен проамерички шах.
Понижење је бар нешто мање ако се поверује да безбедносни корпус Ирана није опет капитулирао пред паравојном групицом него пред завером иза које стоји Америка, како је сугерисао шеф дипломатије Џавад Зариф и отворено поручио председник Хасан Рохани, додајући списку криваца и Израел и „њихове агенте из региона”. Међутим, нису Саудијци једини који су својом ранијом претњом да ће се рат с Ираном убудуће водити на његовом тлу навукли себи на врат такве сумње. И у Белој кући се од прошле године учестало спомиње промена режима у Ирану као амерички циљ, премда се до даљег, макар декларативно, остало на томе да се притиском санкцијама подстиче већ постојеће незадовољство дела Иранаца и њихови протести као начин да се изазове свргавање власти изнутра.
Управо се, што је послужило Зарифу као још једна индиција тога да Вашингтону нису чисте руке у нападу на гардисте, у Варшави одвија међународна конференција коју су САД сазвале како би окупиле фронт против Ирана. Један од учесника конференције, израелски премијер Бенјамин Нетанијаху, твитовао је да се с арапским државама разговара о „рату с Ираном”, што је касније преправио у „борбу с Ираном”. Истина, није твитовао на матерњем језику него на енглеском, што даје извесног основа да се поверује како је испрва само погрешио.
У сличном тону, државни секретар САД Мајк Помпео је у Варшави поручио да се мир и стабилност на Блиском истоку не могу постићи без суочавања с Ираном и позвао је на „нову еру сарадње” око регионалних изазова, у које је уврстио и Јемен, Сирију и израелско-палестинско питање. То су кризне тачке око којих Иран има став супротан Америци и већини арапских земаља. У Сирији је и војно ангажован на супротној страни, у Јемену подупире побуњенике, док Израелци верују да се упустио и у помоћ радикалним палестинским организацијама. Помпео је као претње за регион означио „три Х”: хутијевске борце из Јемена, палестински Хамас и либански Хезболах, који су сви повезани с Техераном.