Стижемо новим ауто-путем до Димитровграда, градића од кога се може пешице доћи до српско-бугарске границе.
Симпатично местанце укљештено између два брда, лепо поплочана главна Балканска улица, а у близини врло важан друм и железничка пруга.
Наш задатак је да обавимо разговор с Владицом Димитровим, актуелном председником Општине Димитровград.
Председник нас дочекује у свом кабинету, у згради Општине у којој су сви натписи двојезични – на српском и на бугарском.
Поред председничке фотеље истакнуте су три заставе.
„Ово није застава Републике Бугарске, ово је застава бугарске националне мањине у Србији“, одмах нам објашњава наш домаћин.
Прича нам председник Димитров о свом богатом политичком искуству – био је и у претходним мандатима председник Општине, али председник Скупштине Општине, народни посланик…
„Ја сам лекар радиолог. И данас два дана седмично радим у овдашњем Дому здравља.“, истиче наш саговорник.
Димитровград је на источном краку Коридора 10. Ускоро се очекује завршетак ауто-пута.
Шта ће то значити за грађане Ваше Општине?
Димитровград је вековима на важном путу и људи су овде на то навикли. Врло је важно што је одржана траса ауто-пута којом је пут ишао од давних времена.
Изграђена су два прилаза граду с ауто-пута: Димитровград – исток и приступница Димитровград – запад.
Значај ауто-пута за овдашњи живаљ је врло велики.
Пре свега, значај је велики за долазак инвеститора у нашу средину, што би требало да поспеши останак становника у Димитровграду.
Да ли очекујете веће интересовање инвеститора за улагања у Димитровград и околину након завршетка ове велике инвестиције?
Значај изградње ауто-пута је у том делу управо највећи.
Оформили смо радну зону Белеш која има добар положај и изграђену инфраструктуру. Већ се увелико гради и прва фабрика, прва после више од тридесет година у Димитровграду.
Бавиће се прерадом истрошених аутомобилских гума, а запослиће тридесетак радника.
У току је и друга инвестиција.
Инвеститор из иностранства, који већ има сличан погон у Трстенику, добио је потребне дозволе и сачинио процену утицаја на животну средину, тако да ће убрзо почети изградњу фабрике за прoизводњу алкохолних дестилата.
Инвеститор је већ уговорио партерно уређење простора на коме намерава да гради, а у овој фабрици, када буде завршена, радиће петнаестак радника.
Има и више других инвеститора који показују заинтересованост за улагање у Димитровград у области индустрије, али не бих смео да о томе ближе говорим док инвестиције не буду потпуно извесне.
У пољопривредни је највећа инвестиција постављање плантаже боровнице у околини површине око петнаест хектара, биће засађено још петнаест, а инвеститор је закупио још двадесет хектара земљишта. Први род се очекује наредне године.
У околини имамо неколико фарми које имају од двеста до четиристо музних крава, као и једну фарму магараца на Старој планини.
У Општини имамо око двадесет етно-кућа, а највише у селу Поганово, у Долини Јерме.
Треба да знате да нас често посећују гости из Бугарске, нарочито из Софије која је педесетак километара одавде.
Седмично имамо око две хиљаде посетилаца, највише викендом.
У Димитровграду и околини има око петсто постеља у угоститељским објектима.
Циљ нам је да, привлачењем инвеститора, задржимо макар средовечне људе да остану у Димитровграду.
Млађи свет се исељава из Димитровграда у великом броју, тако да већ нема много слободне радне снаге.
Очекује се да ће Турски ток преко Димитровграда ући у Србију.
Да ли имате неке информације о томе? Када се очекује почетак радова?
На знам шта ће бити с „Турским током“. Да ли ће проћи кроз Димитровград, ни то ми није познато. Знам да се ради на експропријацији земљишта за гасни интерконектор Ниш – Софија.
Иначе, гасификација би била врло важна за Димитровград, првенствено за индустрију, али и за домаћинства.
Бугарска је у Европској унији, а Србија је земља кандидат.
Како то искористити за унапређење стандарда житеља Димитровграда?
Близина међудржавне границе с Бугарском, која је чланица Европске уније, као и близина милионске Софије, доводи нам велики број туриста.
На основу тога, развија се угоститељство, али и туризам и домаћа радиност. Гости из Бугарске купују овде сир, качкаваљ, ајвар…
У Димитровграду, у спортској хали, чак организатори из Бугарске уприличују спортска такмичења и друге догађаје.
С друге стране, Софија тражи радну снагу, тако да многи одлазе преко границе да раде. Погубно је што млади оду и више се не враћају.
Око 80% студената из Димитровграда студирају у Софији јер је тамо отићи ближе него у Ниш (100 километара) или Београд (350 километара).
Поред тога, студије су тамо јефтиније, а држава Бугарска даје и стипендије. Готово нико од студената се не враћа у Димитровград.
Некада је био обрнуто, само је 10 до 20 процената студената одлазило у Бугарску на школовање.
Шта је, укратко, Општина Димитровград учинила протекле 2018. године за своје грађане?
После више од педесет година, реконструисали смо зграду Основне школе у Димитровграду, што нас је коштало преко милион евра.
Реконструисана је и зграда старачког дома, где је потрошено преко пола милиона евра. Такође, реконструисан је и мост у Пастеровој улици. Средства је обезбедила Канцеларија за јавна улагања.
Врло је важно што смо изградили модеран асфалтни пут Трнски Одоровци – Куса Врана и половину пута Жељуша – Поганово.
Када буде изграђен пут до Поганова, туристи ће моћи да оду тамо великим туристичким аутобусима, што је сада немогуће због тунела. Сада је раздаљина између Димитровграда и Поганова око тридесет километара. Када се пут заврши, раздаљина ће бити око петнаест километара.
Шта је требало урадити током протекле године, а да није испуњено, и зашто?
Оно што нисмо успели да урадимо је да изменимо планска документа како бисмо могли да наставимо с развојем Oпштине.
Просторни план и План генералне регулације су донети пре него што је изграђен ауто-пут.
Сада, имамо ауто-пут и Просторни план који неће бити измењен до 2020. године, а План генералне регулације тек потом. Ја тако нешто не могу да разумем.
Димитровград нема времена за губљење, а сада смо спречени да радимо многе друге ствари због застарелих планских докумената.
Други проблем који имамо је око две хиљаде хектара земљишта на територији Општине које је некада припадало Земљорадничкој задрузи „Сточар“.
Задруга је пала у стечај, стечај је окончан, а није одређено шта с вишком стечајне масе – поменутим земљиштем.
Тек крајем протекле године је донета судска одлука која дефинише шта треба учинити с тим земљиштем. Око половине површине радне зоне „Белеш“ је уписано на ЗЗ „Сточар“!
Шта намеравате да предузмете током текуће, 2019. године, како бисте помогли грађанима у својој локалној самоуправи?
Намеравамо да довршимо пут до Поганова, затим да изградимо пут подно Старе планине који би водио од магистралног пута, преко села Лукавица до села Невље, да реконструишемо зграду Гимназије, зграду Стационара и да реконструишемо зграду школе и вртића у селу Жељуша.
Има још посла – треба реконструисати трибине на градском стадиону, централни градски трг, имамо око пет километара неасфалтираних улица на периферији Димитровграда, треба заменити део водоводне мреже…
Наведите највећи проблем грађана Димитровграда који локална самоуправа не може да реши и зашто?
Наш највећи проблем је исељавање грађана. После Другог светског рата, овде је живело преко тридесет хиљада људи.
Према попису из 2011. године, било је око 10 500 становника. Сада нас има испод десет хиљада.
Годишње се у Општини роди око педесеторо деце, а умре око 150 људи.
Многи који се званично воде да живе у Димитровграду, у ствари су негде другде – у Софији, широм Европе, па и даље.
Демографија Димитровграда је равна катастрофи.
Димитровград је вишенационална средина. Како оцењујете међунационалне односе у Димитровграду?
Код нас не постоји израз „мешовити брак“. Када се двоје венчавају, нико не пита које је нације зет или снаја.
Међунационални односи су увек били добри.
Ми се овде сетимо ко је које нације једино када су избори за Национални савет бугарске националне мањине. Тада се често лепо изненадимо. Знам некога годинама, по имену и презимену сам убеђен да је припадник једне нације, кад он – у другој нацији.
Недавно су одржани избори за националне савете. Какав је ваш коментар и шта очекујете у наредном периоду да Национални савет Бугара може да учини за Димитровград?
Избори су добро прошли, јединствена листа састављена од кандидата из Димитровграда и Босилеграда је добила преко 80% мандата. Почетак рада новог сазива Савета је обећавајући.
Национални савет националне мањине се бави културом, јавним информисањем припадника националне мањине и употребом језика и писма националне мањине.
Што се тиче развоја културе бугарске националне мањине у Србији, и, конкретно, у Димитровграду, нема никаквих проблема. Центар за културу у Димитровграду ради несметано. Да знате да је развој културе овде почео пре него што је Димитровград постао део државе Србије. Аматерско позориште је основано у Димитровграду 1888. године, а библиотека 1898. године.
Што се информисања тиче, ту се већ јављају проблеми. У Димитровграду постоји РТВ „Цариброд“, пре неколико година приватизована. Нема могућности да ова, нити било која друга телевизијска и радио станица, емитује програм на бугарском језику и да буде одржива на комерцијалној основи. Морамо да финансирамо рад ове станице кроз медијске пројекте.
С употребом бугарског језика и писма, такође, никада нисмо имали проблема. Од текуће године, користићемо и традиционални назив града – Цариброд, а потпуно у складу са законом.
Наглашавам да је назив Димитровград дат 1951. године по бугарском револуционару и државнику Георгију Димитрову, а да су пре тога сви, и Срби и Бугари, град звали Цариброд.
Димитровград, јануар 2019. године
Љубомир Костић
