Спасло ме име и политичке игре
Поглавица доносио храну
– Тог 18. октобра 1998. није ни требало да радим.
Сутрадан је супрузи био рођендан, па сам изашао да јој купим поклон. Истог дана је требало да стигне мисија Оебса, па смо одлучили Кића (Владимир Добричић) и ја да ипак одемо до аеродрома Слатина да снимимо њихов долазак. Али, каснили су. Решили смо да одемо до места где је дан раније била пуцњава, у непосредној близини. Делује необично, али уместо лево ка Липљану, скренули смо десно и налетели право на двадесеторицу са пушкама, у униформама ОВК. Ми изненађени, колико и они. Нисмо имали где. Уперили су пушке, тражили документа, питали што немамо пропусницу њиховог портпарола Адема Демаћија да уђемо на њихову територију. Убрзо је дошао њихов командант који је перфектно причао српски. После сам сазнао да је у војсци ЈНА био мајор.
– Кићи и мени су завезали руке прљавим крпама којима су чистили пушке. Одвезли су нас до села Магура и поново иста питања укруг. Тај командант ме је питао шта ми је чувени фудбалер Приштине Драган Радошевић. Одговорио сам да ми је то отац. Он је додао: „А добро. Немој да се секираш, теби ништа неће фалити“. На знам да ли је то играло да преживим, али сам се осећао сигурније. Били смо затворени у просторијама бившег Дома здравља. Ја у једној, Кића у другој. Стално иста питања. Успут, чујем псују Србе, Слободан Милошевић је крив за све, српски медији лажу…
Ризик професије
– Знали смо да су новинари Радио Приштине, Ранко Перенић и Ђура Славуј киднаповани у августу 1998. Мислили смо да се то дешава неком другом. Ишли смо где су борбе, у Глођање, Клечку. На Радоњићком језеру су пуцали на нас. Али ти си новинар, то ти је посао.
Узели и наочаре
– Чим су нас везали узели су ми и наочаре. Имена баш нису помињали пред нама тако да смо им ми давали надимке. Еулекс ме је звао да дам исказ, али везано за неки други случај који су истраживали. Питали су ме да ли сам видео Рамуша Харадинаја, Фатмира Љимаја, али просто нисам могао да потврдим да јесам.
Дешавало се да отворе врата, па нека деца провире да нас виде, опсују нешто. Доводили су и неке људе са фантомкама да нас виде. После сам схватио да је то било пар новинара и из неких међународних организација. Али, Међународни комитет Црвеног крста никада нису хтели да пусте.
Албанац дао бесу
– Док сам био у заробљеништву, онај високи крупнији човек са седим брковима ми каже: „Ја волим да слушам српску музику, кога ти волиш да слушаш?“ Иначе је баш и не волим нешто, али прво ми на памет пала Цеца Ражнатовић. Мислим се у себи: „Аман Небојша, само ти још то треба да кажеш“ и изговорим име Драгане Мирковић или тако нешто. А он мени каже да највише воли да слуша Кнеза. Питао ме да ли играм фудбал. Када је излазио рекао ми је да имам његову бесу да неће ништа да ми се деси. Питао сам: „А колега“? Он је рекао да се код њега ствари проверавају. Ја сам инсистирао на чињеници да смо заједно.
– Друго вече је дошао тај који ми је дао да једем. Назвали смо га Поглавица. Најавио је да ће доћи њихови команданти. Сутрадан долази тај мајор што нас је киднаповао, пљунути Стаљин, и каже да смо оптужени за шпијунажу и да ће њихов суд да заседа, а сутра долази истрага. Четврти дан, упада један са томпсоном, почиње да виче и гурну ми цев у уста. Једном руком држи пушку, другом показује амблем и пита да ли знам шта је то? Не знам ни како да му одговорим, када ми је цев у грлу. Помислио сам: „Дај опали, да завршимо. Боље то него да ме кољу“. Знао сам шта су све радили људима, одсецали главе, мучили, па тај метак дође као најбоље што може да ми се деси. Али, он је спустио пушку и извадио марлборо. Пита: „Хоћеш ли цигарету?“ Затим упадају шесторица, а међу њима студент кога знам из Приштине. Каже он: „Ви сте Срби сви исти, сви за Милошевића“. Одговорио сам: „Па и ви сте, гласали сте за њега и у Призрену и у Пећи.“ Са њима је био и један високи тип са седим брковима. Тај ми је касније дао бесу да ми се ништа неће десити. Шта ћете, просто сам одлучио да му верујем. Тако је лакше…
Сусрет са Вокером
– Све је било сулудо. Кроз прозор видим аутобуску станицу, редовна линија из Приштине, људи се крећу као да је све нормално, а с друге стране пуцњава, ја заробљен. Када нам донесу да једемо, увијено у новине, гледамо датум, па покушамо да сазнамо шта се дешава напољу. Петнаестог дана, око подне, дошла је поново делегација и кажу: „Наш суд је прогласио да нисте шпијуни и бићете ослобођени“. Питам: „Је л’ има тај суд неки папир? Писану одлуку?“ На то ми један одговара: „А бре, ви из Приштине, а Срби, а Албанци, сви сте исти. Сви сте иста говна.“
Приштина није била Белфаст
– Уочи дешавања на Косову, већ пет година се водио рат у бившој Југославији, али некако смо се надали да се неће десити. Нисмо били наивни, знали смо да се не поштује међународно право, да има проблема, али нисмо очекивали да ће да ескалира. Приштина није била Белфаст. Јесте било тензија, али опет и урбана средина. Комшије су ми биле и судије и професори који су нагињали идеји независног Косова, али смо опет живели заједно. Албанци су имали своје кафиће, ми наше, али смо залазили једни код других, ретко и излазили заједно, играли фудбал…
– Чекамо да нас пусте, а никако. Кића и ја смо одлучили да штрајкујемо глађу. Штрајковали смо четири дана. Тек онда се појавио онај што нам је рекао да ћемо кући и настала је расправа. Чим је пао мрак, упадоше, везаше нам руке, очи, поново прљаве крпе, потрпаше у нека стара кола и два сата су нас возили по камењу и неким брдским путевима. Мислим да смо били у реону Клечке. Ту су нас убацили у неки подрум. Кићи се одвезале руке, па је и мене ослободио, али упадоше тројица, почеше да се деру, да стављају нож под грло. Један ми је опалио три шамара и викао: „Хоћеш да те закољем? „Други му каже: „Доста, знаш да не смеш да их дираш.“ Тада смо схватили да смо кажњени и да они имају своју агенду. Били смо смештени у неки подрум, било је прљаво и хладно, кроз решетке смо видели да пада снег.
– Убрзо су нас опет информисали: „Одлуком суда ОВК осуђени сте на 60 дана затвора јер сте бесправно ушли на територију ОВК и нисте имали прес ознаку на колима.“ Питао сам: „Је л’ се рачуна ових 20 дана колико смо овде?“ Кажу ми: „Јесте, Радошевићу, рачуна се.“ Питам: „А можемо ли да добијемо нешто од родбине?“ А он мени: „Знаш шта… зар не видиш да је рат, у планини смо. Уосталом нећете дуго бити овде.“
Било ми је јасно колико дуго. Дан заставе је 28. новембар.
Крици и јауци у подруму
– У том подруму за који мислим да је био у реону Клечке, први пут смо чули да је још неко заробљен осим нас. У просторији поред су тукли двојицу полицајаца. Млађег су извели напоље и ударали кундацима, викали што не зна албански језик. Чули смо како јауче. Из разговора смо за старијег полицајца схватили да су га толико претукли, да га више не дирају. Сутрадан су нас опет пробудили њихови јауци и крици. Убрзо је неко дошао, а испред зграде смо чули: „Немојте више то да радите, ту су и новинари, чују све.“ Убрзо су их одвели. Њихове посмртне остатке су нашли у Драгобиљу.
– Једну ноћ нас потрпаше у неки трактор, возили су нас пет сати по неком снегу. Немамо појма да ли је то било и даље на Косову и Метохији или можда на северу Албаније, али су нас сместили у кућу. Кроз прозор смо видели децу како иду у школу. Одједном се чула нека галама, упадоше у собу, почеше да нас шутирају. Ваде ножеве, један репетира пушку… Вичем: „Ми смо новинари из Приштине.“ Кад су то чули, променили су плочу. Ту смо остали три дана, а онда нам је 25. новембра један издекламовао да смо у част Дана заставе амнестирани. Након пар дана добили смо назад своје ствари и поведоше нас.
– Овога пута су нам завезали очи белом газом, па још питају да није чврсто, помогли нам да случајно не паднемо низ степенице док силазимо. Возали су нас једно три сата, а онда се чула нека галама. Драгобиље. ОВК – постројени за рекламу, прилази ми човек, видим странац, испоставило се Вилијам Вокер. Пита хоћемо ли да се обратимо новинарима којих је било милион. Поразговарали смо са колегама… Питам: „Је л’ можемо сада кући, а они ми кажу да сада чекају да оду камере, јер је требало да пусте неког Руговиног из ЛДК. Он је био унакажен од батина. Дали су нам сателитски телефон да се јавимо кући. Ја сам се, наравно, прво јавио Танјугу…
Син познатог фудбалера
– У новинарство сам ушао случајно. Танјуг је на познатом приштинском радију Корони дао оглас, па сам се јавио на конкурс. Сутрадан ме зове шеф Танјуговог дописништва Ђорђе Јевтић и пита: „Хоћеш да радиш?“ Кажем: „Наравно“. Он одговара добро, имаш догађај у подне, отварање Студентског насеља. То је било јуна 1996.
– Мој отац Драган је био познати фудбалер, што је имало везе са овом причом. Дуго је играо у Приштини и људи су га поштовали. Када сам изашао сазнао сам да су се распитивали код познатих албанских спортиста о нама, не бих да помињем имена. Распитивали су се и код колега. Новинари „Коха Диторе“ и још неки други су били врло коректни у томе шта су рекли. Заправо сви, осим једне колегинице из Бујку.
Аутор: Извор: www.vesti-online.com
