После дужег времена, многих најава и индиција да ће до сусрета доћи, историјски састанак је заказан: патријарх Кирил и папа Франциско у Хавани ће потписати заједничку декларацију. Свакако, непосредан повод разговора тиче се прогона хришћана, посебно услед таласа радикалног исламистичког насиља у Сирији, у којем је Исламска држава уништила неколико стотина цркава и манастира а велики број хришћана приморан је да напусти светиње. Тако су догађаји у Сирији довели у питање будућност хришћанства на целокупном Блиском истоку, с обзиром на то да је, у том делу света, управо Сирија била живи пример мирне коегзистенције и слободе различитих вероисповести.

Епохални сусрет два поглавара, заједно са Кастром, има, међутим, још дубље и далекосежније и узроке и последице. Што се тиче узрока, пре свега, то је чињеница да савремено хришћанство није угрожено само од екстремног исламизма већ често управо унутар и од стране „хришћанског света“. То је смисао и Божићне посланице папе Франциска, односно речи да је прослава Божића „шарада“ јер је „цео свет у рату“. Реч је о упечатљивој илустрацији критике и самокритике коју папа систематски упућује западном католичком свету, а њена суштина тиче се произведене илузије, апсурдног претварања у циљу стварања пријатности. Али шарада је и још више од тога – она је појава која се увек тиче очигледно лажног чина или чињења. И управо оваква самообмана постала је карактеристика хришћанства, а најизразитији лик добила је у савременој Европи. Штавише, ако се има у виду да су позиције папе Франциска и патријарха Кирила о практично свим релевантним актуелним питањима – од Украјине до дешавања на Блиском истоку – заправо врло блиске, онда је још јасније да узроци њиховог састанка далеко превазилазе иначе битну замисао о плодотворном дијалогу две цркве.

У питању је борба за највеће вредности правде, слободе, једнакости и достојанства за појединце и целе народе – и то је средишња тачка на којој се сусрет два верска поглавара преплиће са историјском традицијом и револуционарним духом Кубе.

Верски поглавари, наиме, неће одржати заједничку молитву нити ће се састати на било којем светом месту, а њихова основна порука усмерена је не само према хришћанима и припадницима свих других вероисповести, већ је дословно универзалног карактера. То је порука да пре свега треба стати на пут евентуалном светском рату, као и да је истински дијалог Истока и Запада могућ ако се усвоје заједничке претпоставке о свету који би био другачији од данашњег. Био би то постлиберални свет у којем неоколонијализам и империјалне претензије нестају заједно с „хуманитарним интервенцијама“, у којем се искорењује страшни класни јаз између, условно говорећи, „један одсто и 99 одсто становништва“, у којем се људи, народи и државе сматрају једнаким и у којем више не влада примитивно „право јачег“. Био би то свет у којем се обнавља важност суверености као, пре свега, самосталног одлучивања о сопственој судбини. Јер суверенитет значи слободу, а чак и у савременој Европи практично нема земље која је истински суверена.

Ово је аспект у којем се састанак папе и патријарха појављује као једна врста апела, односно, као врло важан део заједничке европске и светске борбе. Уз дашак ветра из Хаване можда ће то бити и својеврсна прекретница.

*Научни сарадник Института за политичке студије