Ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу није очекивана, али није ни шокантна. Трибунал га се по други пут решио, а појачан је и утисак да га је „српски ултранационалиста” – типичан западни опис Шешељовог лика и дела – победио.

Не би требало потцењивати поремећај који његов тријумф над „хашком правдом” уноси на домаћу политичку сцену: за очекивати је пораст његовог рејтинга, али и тренда који је био уочљив и пре његовог повратка из Схевенингена. То је јачање „проруског фактора”– толико да неке прогнозе најављују могућност да се у новом сазиву скупштине нађе и више од стотину посланика из редова растућег корпуса русофилских странака.

Ако се ово макар и делимично оствари, закомпликоваће проевропску агенду Александра Вучића, с обзиром на то да је Шешељев истомишљеник у односу према Москви и председник Томислав Николић. С том разликом да шеф државе то показује кроз изливе емоција („Путину могу слободно да откријем своје тајне и проблеме”), док је вођи радикала то камен темељац страначке идеологије.

Обојици је такође заједничко инсистирање да је „Русија увек била уз Србију”, као „пријатељ, брат и заштитник”, насупрот мрском Западу који нас је (више пута) бомбардовао.

По томе испада да у српско-руским односима не важи старо правило односа међу државама – да у њима нема љубави, него само интереса – што оповргава сваки фактографски преглед историје међусобних односа.

Један од тих прегледа, који је саставио историчар средње генерације Миливој Бешлин (1979), подсећа да је руско покровитељство према балканској „православној браћи” увек било мотивисано империјалним тежњама. Почев од савета српским устаницима 1804. да траже само аутономију унутар Османског царства, јер су Руси „са Турцима пријатељи”.

Незаобилазан је Санстефански мировни уговор (1878), када Русија својој „Великој Бугарској” припаја Пирот, Врање и делове Косова, с намером да придода и Ниш и Лесковац, на шта је кнез Милан Обреновић реаговао упозорењем да ће то „моћи само ратом”. Ова решења су три месеца касније поништиле тадашње велике силе на Берлинском конгресу, када је Србији страну држала Аустроугарска.

Седам година касније, када избија српско-бугарски рат, Русија је – на страни Бугарске, а част и интересе Србије опет спасава Аустроугарска.

Да ли је Русија у Први светски рат ушла „ради спасења Србије”, како тврди руски патријарх, или да би сачувала свој статус велике силе, после пораза од Јапана 1905. и немоћи показане у анексионој кризи 1908–1909, у којој Србији није помогла?

Новостворена Краљевина СХС, а потом Југославија, односе са Совјетским Савезом успоставља тек 1940. Пред крај Другог светског рата Црвена армија је несумњиво допринела победи партизана, мада су мрља на тој помоћи пљачке и силовања (због чега се Тито жалио Стаљину да би добио одговор да су виновници „млади момци”: „Нека се забаве, заслужили су”).

Резолуцију Информбироа 1948. Бешлин сматра „необјављеном агресијом на Југославију”. Москва је тада покушала да Београд стави под своју контролу, а кад се Тито томе успротивио, уследила је пропагандна, обавештајна, па на неки начин и војна кампања. Иако је, посетом Хрушчова дошло до попуштања затегнутости, све до Титове смрти из „центра социјализма” оспоравана је самосталност „југословенског модела”.

Пад Берлинског зида и распад СССР-а –по Путину „највећа геополитичка катастрофа века” – пратио је и трауматичан распад СФРЈ. Поново васпостављена Русија је током деведесетих у Савету безбедности подржала све од Запада инициране резолуције о Балкану и Србији, укључујући и санкције и оснивање Хашког трибунала, да би, током врхунца кризе, НАТО бомбардовања Србије 1999, преузела извесну мировну улогу…

Данашња Русија преко присуства на Балкану, а пре свега у Србији, настоји да задржи атрибут светске силе. Отворено се противи сарадњи Београда са НАТО-ом, а однедавно руски званичници све директније говоре и против уласка Србије у ЕУ.

Као никад досад, овде је присутна и њена „мека сила”, преко од руске државе финансираних медија („Спутњик” и низ домаћих проруских портала), као и истакнутих русофила. Посебно се експлоатишу криза ЕУ изазвана таласом блискоисточних избеглица и антиамериканизам становништва због губитка Косова и 1999.

У тој борби „за умове и срца” постижу се приметни успеси: недавно истраживање Стратеџик маркетинга међу младима између 25 и 35 година показује да би се они и даље одселили у Европу или Америку, али и да 64 одсто њих подржава руску спољну политику, па би чак у Србију преселили и руски политички систем.

Све ово засењује скромну статистику о руској економској помоћи и укупним дометима економске сарадње који су у великом заостатку за западним.

Ово није текст против Русије, већ само покушај да се оспоре нека предубеђења о нашим везама која су у нескладу с чињеницама. За утицај у Србији се подједнако „марљиво” надмеће и Запад, али са много мање покровитељских и „братских” обланди. Ми јесмо „на линији ватре”, али се од ње, нажалост, не заклањамо штитовима својих интереса, него митова и емоција.