• Novosti online

    Избеглички реквијем

    Зино Хасан могла би да постане нова икона избеглица чије кретање ка бољем животу зауставља немоћна Европска унија која се опасно препушта политичком солирању својих чланица и сузавцем и војском мисли да може да реши надирућу хуманитарну кризу.

    Слика агенције Ројтерс ову нему и непокретну 17-годишњу девојку из ирачког Курдистана приказује како боса, прекривена пластиком у инвалидским колицима, на граничном прелазу Игумени – у пренатрпаном логору који лепше зовемо „прихватни центар” – чека да се подигне македонска рампа и да некако стигне до Немачке.

    Зино и њена породица долазе из ратног подручја, што значи да би требало да прођу, али постали су жртве граница које се каскадно блокирају и мноштва бирократских тумачења одлука и процедура које се готово свакодневно мењају.

    Суочене са све одбојнијим односом јавности и слабим шансама да нађу посао, избеглице чак полако почињу да напуштају обећану земљу и враћају се у ратове од којих су побегли.

    Континентом се шири национализам који подсећа на европске поделе из 19. века и деценије нестабилности. Европски лидери у недостатку заједничке политике све чешће солирају уз звуке реквијема јединству.

    Док се отварају фронтови дипломатског ратовања, широм ЕУ границе се унилатерално затварају. Притисак антиимиграционе деснице опасно се увећава. Хумани приступ избегличкој кризи, и тамо где је постојао, хвата последње удахе и прети му да издахне на олтару политичке јаловости подељене Европе.

    Седам земаља ЕУ је вратило пограничне контроле угрожавајући слободну зону „Шенгена”. Генерални секретар УН апелује да се границе отворе, али стижу најаве о новим мерама контроле уколико споразум са Турском не почне да показује резултате пре самита 7. марта.

    Пошто су се у старту кризе отвориле дубоке раселине између западних и источних чланица ЕУ, сада се јављају и нове. Конфликти се инфективно шире. Француска критикује Белгију што је, без обавештавања Париза, упутила полицијска појачања на међусобну границу.

    Прошлог септембра Немачка и Аустрија заједнички су одлучиле да се отворе пред избеглицама. Пола године касније, после одлуке Беча да ограничи уласке, јединство се распукло потврђујући колико су дубоке европске поделе и колико су снажни унутрашњи притисци са деснице.

    Састанак на коме је Аустрија окупила шефове полиција држава са Балканске руте – Македонију, Србију, Хрватску и Словенију – и добила подршку за строго дозиран пролаз избеглица озбиљно је разљутио Немце. „Беч са Балканом кује пакт против Ангеле Меркел”, пише немачки „Билд”.

    Атина је побеснела зато што на тај скуп није позвана. „Грчку су напале кратковиде земље, као да смо ми бомбардовали Сирију и створили избегличку кризу”, изјавио је шеф грчке дипломатије и опозвао амбасадора у Бечу.

    Аустријанци су узвратили отказивањем посете министарке унутрашњих послова Атини и питањем да ли је Грчкој уопште место у „Шенгену” уколико није у стању да штити сопствене границе.

    Грчка је кључна карика избегличке кризе, вероватно и највећа жртва јер се претвара у сабирни центар. Ускоро би могла да се суочи са 70.000 избеглица које неће назад а напред не могу јер на балканској рути рампе не пропуштају више од 580 људи дневно.

    Канцеларка Ангела Меркел експлицитно је одбацила захтев земаља из Вишеградске групе за затварање грчко-македонско-бугарске границе и све наде полаже у самит ЕУ–Турска овог понедељка и састанак на врху европских лидера 18–19. марта.

    Да ли су то самити последње шансе да се утаначи некакав заједнички одговор уније на кризу у време док крај зиме обећава појачање избегличког таласа на који примирје у Сирији готово уопште не утиче?

    Улог је велики. Званичници ЕУ кажу да ће се хваљена шенгенска зона слободног кретања угасити веома брзо уколико Турска не покаже да је до 7. марта „значајно ограничила” број миграната који је сада на просеку од 2.000 дневно.

    Делује парадоксално: Турска спасава Европу! Каква је то ЕУ која је доспела у ситуацију да се у решењу кризе ослања на Турску, док јој сметње причињавају земље чланице? „Турска стаза” утврђена је још у октобру и потврђена на сусрету девет лидера ЕУ са премијером Ахметом Давутоглуом у децембру. Немачка канцеларка била је уверена да ће Анкара испунити свој део обавеза и број избеглица који иду ка Европи смањити на испод 1.000 дневно.

    Преварила се. Акциони план не даје резултате. Турска се држи меркантилног приступа договору. Затеже и покушава да, сем више новца, извуче и серију других повластица од ЕУ. Редак позитивни сигнал је понуда Анкаре да са 14 земаља потпише споразуме о реадмисији чиме би се омогућио бржи повратак избеглица које је ЕУ одбила.

    Колико је ЕУ уопште у позицији да равноправно преговара када и председник Европског савета Доналд Туск признаје да нема „добре алтернативе” сарадњи са Турском? Европљанима се и жури. Посебно Меркеловој. Приближавају се избори у три немачке федералне државе. Без опипљивог резултата у преговорима са Турском, канцеларка је рањива и делује све усамљеније, чак и унутар свог кабинета.

    Анкара ће покушати да то наплати, мада ЕУ не показује спремност да учествује у оријенталном ценкању које треба да одреди безбедност и будућност Европе. Многи зато сумњају у договор.

    Шта уколико план са Турском не успе? Како веровати да ће се пронаћи неко резервно решење када политичког заједништва једноставно нема? Избегличка криза је ЕУ довела на праг анархије.

    Све делује узнемиравајуће. Чак поражавајуће, уколико се испостави да ксенофобични мађарски премијер постаје пример за углед, еталон неких нових европских вредности.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com