Наташа Дракулић потписала се испод драма и сценарија за бројна остварења. Два тренутно најактуелнија сценарија свакако су за серију „Убице мог оца” и филм „Заспанка за војнике”, који је већ преточен у серију од четири једночасовне епизоде. Један сценарио љубоморно чува у фиоци, чекајући прави тренутак да га представи гледаоцима, спрема се и за нови пројекат о којем, за сада, не може да говори али никако не може да личну драму преточи у речи и објасни себи и другима шта јој се то десило оних страшних дана када је у избегличкој колони у време „Олује” кренула пут Београда у неки нови живот.

– У Београд сам дошла те 1995. године, мука ме је натерала. Када је почео егзодус кренули смо мама, тата бака и ја. Био је то општи метеж и мене су раздвојили и послали да идем са рођацима. То је тек била агонија. Али, много је потресних прича из тог времена. Терали су ме пријатељи да пишем нешто на ту тему, кренем, али није ми се слегло све у глави. Мени је све то стало у један прашњави дан, а прошло је толико година. Памтим само те неке ноћи спавања, па како се переш на неким потоцима… Данас често идем у Хрватску, али не могу да вратим филм на те тренутке. Као да сам у неком бунилу. Просто сам се блокирала. Толико пута сам прошла тим путем којим сам ишла у колони, а ниједну слику не могу да вратим. Да ли треба копати, не знам. Најважније ми је било када су моји дошли. Тада је све постало другачије – прича сценаристкиња која је живот у Титовој Кореници заменила новим београдским данима и ноћима, годинама током којих је завршила трећи и четврти разред Десете београдске гимназије, потом уписала два факултета.

– Хтела сам одмах да идем на драматургију, али било је тешко то објаснити мом покојном оцу и мајци Личанки. Њима је било битно да идем на нешто конкретно. И зато смо направили „пакт о ненападању” и договорили се да могу да упишем Факултет драмских уметности ако донесем диплому Факултета политичких наука. Пожурила сам да тати донесем диплому. Морам да вам испричам једну причу са треће године на ФПН-у, када сам полагала испит код покојног Предрага Симића, који ми је предавао међународне односе и хладни рат. Добила сам питање хладног рата и вртела све што знам о томе. Али, он је тражио још и још. И ја на крају препричам филм „Три карте за Холивуд” до таквих детаља генијално закључивши како један такав проблем може да се види на филму. „Ви сте она што студира ФДУ?”, приупита ме професор Симић. „Јесам”, одговорим. „Хоћете да ми обећате да се никада нећете бавити дипломатијом?!”, запита ме он и ја обећах. Хтео је да ми дâ шестицу, али када је видео да су ми остале оцене добре, даде ми осам. Али, под условом да се не бавим спољном политиком. Касније смо се срели у Паризу у време када је он био амбасадор. Ја сам била због снимања неког филма, а он ме згрануто упитао: „Није ваљда?!” Умирила сам га рекавши да сам због других ствари у Паризу – прича Наташа, која је на трећој години ФПН-а уписала толико жељену драматургију на ФДУ.

Прича наша саговорница и како би у њеном животу све било другачије да је уместо у Десету, отишла да се упише у Девету београдску гимназију, да је уместо у одељење два ушла у број седам.

– То су ти случајни избори. Стриц ме је водио да се упишем и обе гимназије су ми биле близу. И ја сам изабрала Десету, одељење број два у којем је био Младен Ђорђевић. И ја сам села са њим. Судбина, вероватно. Шта би било да сам ишла у Девету или у одељење седам? Можда бих сада имала шесторо деце и јурила ко зна шта.

Младен Ђорђевић ме је први одвео у Југословенску кинотеку и он је заслужан за то што сам се уписала. Он је одмах отишао на филмску режију и било му је чудно што и ја не идем на ФДУ. Инсистирао је да упишем драматургију, говорио ми је: „Рођена си за то, ти видиш у сликама.” Он ме је спремио за пријемни. Ако ћемо искрено, ФДУ је најтеже уписати. После је лако. На драматургији се мењају професори и то је добар систем јер су вам четири главна предмета из драме и четири из сценарија. За драматурге је добро да не буду униформисани већ да из главних предмета имају различите професоре, прича Наташа, која је још током студија писала радио-драме и као хонорарни сарадник радила на РТС-у.

Иако, како каже, никада није мислила да би могла баш у јавном сервису да се запосли, опет је судбина умешала своје прсте и она је данас одговорни уредник редакције Дечјег програма. Била је, признаје, мало збуњена када су јој дали то да ради и упркос њеном веровању да ће ту бити само привремено, „миц по миц и ту сам већ десет година”, каже.

С Предрагом Гагом Антонијевићем, редитељем с којим је писала сценарио и за серију „Убице мог оца” и за филм „Заспанка за војнике” такође се упознала случајно. Или, игром судбине. Свеједно.

– Упознао нас је Дарко Бајић, с којим сам највише сарађивала. Сећам се, на чело Фокса је дошао Питер Ајнштајн и Гага је добио понуду да уради неки кримић. Замолила сам колегиницу са факултета, новинарку „Политике” Данијелу Вукосављевић, која је тада радила на рубрици Хроника, да ми пошаље неке случајеве о којима је писала. Од свега што ми је послала, ми смо се ухватили за једно ужасно убиство у којем је убица пронађен на основу трагова аутомобилске гуме на листу кукуруза. То је био наш почетни пут ка грађењу серије „Убице мог оца”. Свака серија, поготово она у жанру, има своје постулате. Тако за кримић траба полицајац, мушкарац и две жене за љубавни троугао… Све смо то бацили на папир, мењали на креативним састанцима, Ајнштајну се допало, али није имао пара па је одустао. И тако смо ми писали годину дана, без морања и притисака. Просто смо желели да се играмо – прича Наташа Дракулић, признајући да у том тренутку не да није знала да ли ће серија икада бити снимана већ није знала ни да ли ће Гага и она икада завршити то писање.

Многи би, каже, одустали али не и њих двоје.

– Било нам је то толико слатко. Воле писци када се залуде. И када се појавила могућност да то реализујемо настали су прави проблеми. Кастинзи, продукција… Али, то је већ редитељски део посла који је Гага изнео. У кастинг му се нико није мешао, и Вука Костића је неколико пута враћао. Он наше глумце, изузев Наташе Нинковић, Сергеја Трифуновића и Небојше Глоговца, са којима је сарађивао у филму „Спаситељ”, није ни знао. Живи у Америци. Али, имали смо среће са тим кастингом, много се великих глумаца одазвало без размишљања, а већ од друге сезоне могли смо себи да дозволимо да ангажујемо и непознате глумце – објашњава Наташа.

Њој је од почетка рада на сценарију јако важан лик био инспектор Предраг Марјановић и неко се, како прича, сетио Тихомира Станића за ту улогу, назвали су га али је Станић рекао како не долази на кастинге.

– Дан након тога Гага и он су се случајно срели, десила се нека хемија и тако је Тика постао Марјановић – каже, смејући се.

А прва српска крими-серија доживела је три сезоне да би почетком маја почело снимање и четврте.

– Биће десет епизода, за сада. Биће нових ликова, увек мора и нека звезда да буде, али у то нећу да се петљам. Кастинг је Гагин. У трећој сезони смо радили са Љубом Бандићем, био је велико појачање – каже, а на нашу констатацију да су га убили, одговара:

– Па шта ћете, неко мора и да умре.

Рад на четири епизоде „Заспанке за војнике” је завршен, али Наташа не зна када би тачно требало да почне да се приказује на телевизији Нова С.

– Серију сам ја монтирала. У њој има много сцена које нису ушле, има и нека приватна Стеванова и Александрова линија, и девојка и љубавна прича, све што није могло да стане у филм.

За крај разговора Наташа Дракулић каже да ускоро креће у пројекат, али о каквом је пројекту реч не може још увек да говори. Међутим, открива тајну приче скривене у њеној фиоци.

– То је љубавна прича кнеза Михаила. Враћам се у прошлост. Написала сам то још пре четири године. Видећемо шта ће од тога бити.