• Novosti online

    Избори за ЕП и Србија

    У свим предвиђањима доминира оцена да су предстојећи избори за Европски парламент 26. овог месеца од историјског значаја за даљу судбину ЕУ у целини. Основу овакве најшире прихваћене оцене представља текућа идејна, институционална и функционална криза ЕУ, чији расплет директно одређује њену даљу судбину. Још од 2008. с почетком глобалне економске кризе и кризе еврозоне, која још није превазиђена, преко емигрантске кризе и са њом у вези кризе институција (ауторитет и поштовање политичких одлука), њиховог функционисања и поштовања правне тековине ЕУ (оспоравања Даблинског и Шенгенског споразума и др), све до брегзита са могућим даљим центрифугалним тенденцијама, видљиве су потребе дефинисања нове институционално-политичке основе ЕУ и стратегије њеног остваривања. Текући глобални контекст са промоцијом мултиполарности и афирмацијом новог глобалног утицајног троугла Вашингтон–Пекинг–Москва поменутој потреби и задатку пред ЕУ даје додатну тежину.

    Већ сада је јасно да је достигнути ниво интегративних процеса са европском монетарном унијом (ЕМУ и евро као заједничка валута) нека врста плафона и основ пре свега за стабилизовање и даље одржавање имајући у виду текућа економска заоштравања на глобалном плану (криза неолибералног концепта, санкције као метод борбе за доминацију, протекционизам, криза функционисања СТО, итд.). ЕУ већ додатно оптерећују социјално-политичке тензије и пред њом је веома важно питање начина супротстављања тим тензијама са политичким негативним ефектима које изазива проблем расподеле, односно све већи јаз богате мањине и скромне и осиромашене већине, што већ изазива озбиљне политичке последице (популизам, леви и десни екстремизам и сл.), а и са елементима класне борбе (пример „жутих прслука” у Француској).

    На политичком плану све је видљивије да су дубље интеграције у спољној и безбедносној политици и даље неизвесне, односно да су даља одрицања од суверенитета држава чланица у тим сегментима тешко остварива, што брегзит недвосмислено потврђује. Наиме, имигрантска криза, поштовање правне тековине и прокламованих политичких „стандарда” у области функционисања политичких система, отворили су важан политички проблем у неким случајевима (Мађарска, Пољска, Аустрија, Италија, Грчка), где су надвладали национални интереси и примењена суверена права држава чланица поводом тих интереса, независно од важећих норми и прокламованих „стандарда” ЕУ. Овај проблем, комбинован са суверенистичким или популистичким, већ како коме одговара, тенденцијама и са новим изазовима у трансатлантским односима, представља посебан изазов за ЕУ у политичкој сфери који захтева озбиљно поступање на идејно-политичком и институционалном плану у наредном периоду.

    Шта је онда историјско у предстојећим изборима за ЕП? Управо текући кризни контекст комбинован са судбинским изазовима са којима се ЕУ суочава у наредном периоду, јер ЕП, као демократски и институционално-политички основ функционисања ЕУ, даје правни легалитет и политички легитимитет политичким структурама и новим постизборним институцијама за одговарајуће постављање и деловање у за ЕУ историјско-развојном смислу.

    Када је реч о Србији, исход предстојећих избора за ЕП, конституисање нових институција на бази изборних резултата и политичког консензуса водећих политичких структура и чланица ЕУ треба да одговори на питање да ли ће у новом процесу „генералне поправке” или, тачније, реконструкције ЕУ, бити каквог и коликог простора за нову политику проширења и њену одговарајућу динамику, што је претпоставка за реализацију сада утврђеног стратешког циља Србије – приступања ЕУ. Подсећања ради, одлазећа Комисија ЕУ није имала проширење у тематски пројектованом мандату. Покушај кориговања са Стратегијом из фебруара 2018. није стратешко-политички заживео на начин који би гарантовао континуитет после предстојећих избора за ЕП (нпр. ставови Макрона и др, са приоритетом решавања унутрашњих питања ЕУ, итд). Дакле, предстоји тематска агенда нове Комисије (са или без проширења) и политичко-институционална верификација на бази обавезног политичког консензуса у ЕУ (Европски савет и државе чланице) и, на бази тога, процена реалног садржаја и темпа остваривања стратешког циља Србије.

    Међутим, независно од избора за ЕП и нових институција, већ је јасно да је за могући пријем Србије у ЕУ термин 2023 (затварање свих поглавља и уговор о приступању), односно 2025. година (ратификација уговора о приступању), неостварив, имајући у виду текући успорени темпо приступних преговора и чињеницу да је „европска перспектива”, као понуда, изгубила садржај, а расплет косовског чвора добио посебан и шири геополитички значај. Стога Србија своју европску политику треба да редефинише у правцу веће инегративне динамике, независно од политичког исхода на нивоу ЕУ око политике проширења, а кроз ефективније реформе политичког система и сопствене правне тековине, као и према другим правцима који би ефективно подмирили стратешке националне интересе и надоместили неизвесности око садржаја и темпа у приступању ЕУ.

    Дипломата у пензији

    Прилозиобјављениу рубрици „Погледи”одражавајуставовеаутора,не увек и уређивачкуполитикулиста

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com