Напад на железару је издаја земље! Ово је поручио Бојан Бојковић, члан Надзорног одбора „Железаре Смедерево”, кога је очито наљутило саопштење ДС-а издато, како каже, баш уочи преговора са Кинезима. А демократе су питале напредњаке и премијера Вучића шта се десило са најавама да ће челичана за шест месеци од доласка новог менаџмента бити профитабилна и да ли је тачно да јој је дато око 180 милиона евра преко Фонда за развој.
Уместо да одговори, поготово на ово друго питање, јер је у то време био први човек финансија у железари, Бојковић је као „аполитична личност и професионалац са иностраним искуством”, како је себе назвао, брзопотезно израчунао: питања = напад; тренутак = издаја државе! Ту „патриотску” формулу одмах је саопштио Танјугу, а они Србији. Наизглед једноставна једначина увела нас је поново у опасне поделе на издајнике и оне друге.
Да фабрика у Смедереву није успела да оствари профит у прошлој години, није открио ДС већ Петер Камараш, човек који тренутно управља српском челичаном. Зашто Бојковић није оптужио овог држављанина Словачке за издају Србије? Зар пре неколико дана нису одржани преговори са Кинезима?
Да је држава преко Фонда за развој упумпала велики новац у железару обелоданио је још у октобру прошле године Центар за владавину права. И тада се увелико преговарало са Кинезима. Није се дигла нарочита прашина. Лично сам за коментар звала директорку Фонда за развој и министра Жељка Сертића. Погађате, ћутали су.
И највећем лаику јасно је да је железара поново убачена у предизборну игранку.
Забрињава, међутим, опасна игра речи и још опасније поделе. Бојан Бојковић са својим западним искуством у комунистичком маниру своје неистомишљенике проглашава издајницима земље. Себе, с друге стране, прокламује у „Месију” који стоји на бранику домаће челичане и брани је од силних „непријатеља”.
И сама сам више пута због истраживачких текстова о железари на страницама „Политике” етикетирана као „мрзитељ” железаре који, јелте, ради против интереса државе. Увек су ту били неки тајни преговори који, ето, само што нису готови, а ја баш тад нашла да пишем. Ми, новинари, дежурни смо кривци, износимо пословне тајне конкуренцији, минирамо договоре од Руса, Белоруса, Украјинаца, Индијаца, преко Енглеза, Турака, Американаца, па до Кинеза. Иначе, у овој фабрици све је транспарентно, а ништа није у интересу јавности да зна. Тамо цветају руже и да није новинара одавно би се нашао купац. Тако испада.
Е, па, превише је. Не бих да звучим као Бојковић, али морам да кажем: железару нико не воли више од нас Смедереваца. Иако од ње само животаримо, за разлику од многих. Истина, моји родитељи у њу нису унели инострано искуство, али су тамо оставили пола свог живота и нису отишли у иностранство.
