Ove godine će biti izabran i novi predsednik SAD. Poslednje što će njemu ili njoj biti potrebno jeste rastrojen i odvojen najbliži partner u teškom razvodu. A to će se dogoditi ako Bregzit iz mogućnosti preraste u stvarnost
Autor: Ričard N. Has
Očigledno je da je na britanskom narodu i njegovim izabranim predstavnicima da odluče hoće li ostati deo Evropske unije. Međutim, više od britanskih, i evropski interesi će biti pogođeni ishodom, pa je i svrsishodno i legitimno da i ostale strane vagaju.
Kao posmatrač sa interesom u događajima imam jasno mišljenje: po mom sudu – i sudu mnogih drugih Amerikanaca – odluka Ujedinjenog Kraljevstva da izađe iz EU bila bi nepoželjna – u stvari, veoma nepoželjna.
Svestan sam ironije koju će neki sigurno primetiti, pošto su Sjedinjene Države sopstvenu nezavisnost stekle kada su se bivše američke kolonije odvojile od Velike Britanije. Ali to je bilo tada, a ovo je sada i izlazak Britanije iz EU njena najbliža saveznica dočekala bi s podjednakom dozom žaljenja i zabrinutosti.
Nekoliko je razloga za to. Jedan razlog iz kojeg SAD vrednuju svoje veze sa Britanijom toliko puno jeste uloga UK u Evropi. Britanija je važna ne samo kao bilateralni partner, već zato što se više češće nego ređe može računati da će ona u Briselu podržati stavove istovetne ili vrlo bliske američkim.
Takozvani specijalni odnosi već su bili znatno sniženi poslednjih godina, a odbijanje Parlamenta do decembra (2015.) da podrži vojnu akciju u Siriji imalo je posebno velik udeo u tom smislu. Britanija je postala – a široko se veruje da jeste – manje pouzdan i manje sposoban saveznik, a takva stvarnost i percepcija bi se samo pojačali ako bi UK načinila korak koji bi potisnuo njenu ulogu na kontinentu. Teško je predvideti da bi Bregzit ishodovao bilo kako drugačije do više parohijalnom i manje uticajnom Britanijom.
Uz to, u EU bez Britanije Nemačka bi imala čak i više uticaja nego sada. Takva nadmoć ne može biti zdrava dugoročno, pošto će podgrejati ozlojeđenost prema Nemačkoj i EU verovatno učiniti manje sposobnom da na svetskoj sceni nastupa jedinstveno. To će doneti slabiju Evropu u trenutku kada je Americi potrebna jača.
Što je još gore, vrlo je verovatno da bi se Amerikanci koji se zalažu za umanjenu ulogu SAD u svetu dočepali Bregzita kao novog dokaza da se tradicionalni saveznici ne drže svog pravičnog udela i da od SAD koje se suočavaju sa rastućim deficitom i masivnim domaćim potrebama ne treba očekivati da postupaju drugačije.
Prostu realnost ne treba smetnuti s uma: projekat evropske integracije koji je počeo posle Drugog svetskog rata pomogao je da se na velikom delu kontinenta uspostave stabilnost i prosperitet bez presedana tokom bezmalo tri četvrtine stoleća. Britanska odluka da pokrene brakorazvodnu parnicu samo bi pojačala postojeće centrifugalne sile. Nacionalizam i populizam, koji su već u usponu iz ekonomskih i socijalnih razloga, još više će dobiti na snazi.
Odluka britanskog naroda da napusti EU bi takođe nedvosmisleno vratila na dnevni red pitanje nezavisnosti Škotske. U stvari, mnogi u Škotskoj bi se zalagali za nezavisnost kako bi ostali u EU – što je glas naroda koji bi se lako mogao završiti otcepljenjem od Britanije. Na kraju, Amerikanci se ne bi radovali složenoj, kontroverznoj javnoj debati sa škotskim liderima u vezi sa nuklearnim oružjem i podmornicama na njihovoj teritoriji u vreme kada se Rusija ponovo doživljava kao pretnja po Evropu.
Fragmentacija se tu verovatno ne bi zaustavila. To što bi se dogodilo u Škotskoj verovatno bi se prelilo širom ostatka razjedinjenog Ujedinjenog Kraljevstva. Izlazak Velike Britanije iz EU i otcepljenje Škotske od UK izazvali bi naročite napetosti u Severnoj Irskoj, između unionista i republikanaca koji su za ujedinjenje s Irskom. Pokretanje pitanja „konačnog statusa“ u vreme kada dve strane pokazuju da ne mogu da se suoče sa prošlošću, ili da sada rade zajedno, ne predstavlja recept za napredak.
Konačno, odluka Velike Britanije o odnosima sa EU neće se dogoditi u praznom prostoru. Zapravo, vreme za takvu odluku teško da može biti gore. Evropa se već suočava sa savršenom olujom fiskalnog naprezanja, anemičnog ekonomskog rasta, masovnog priliva migranata i izbeglica i nove ruske agresije. Kao da to nije bilo dovoljno, Bliski istok se rastura, klimatske promene idu dalje, marširaju terorizam, a sada i nova bolest – virus Zika.
Ove godine će biti izabran i novi predsednik SAD. Poslednje što će njemu ili njoj biti potrebno jeste rastrojen i odvojen najbliži partner u teškom razvodu. A to će se dogoditi ako Bregzit iz mogućnosti preraste u stvarnost.
Autor je predsednik Saveta za spoljne odnose, bivši izaslanik SAD za mirovne pregovore u Severnoj Irskoj
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
