Ко год да постане нови станар Беле куће – за владу у Израелу ће бити угодније решење од Барака Обаме. Односи најблискијих стратешких савезника су већ неко време на низбрдици, а амерички председник и израелски премијер се одавно не труде да прикрију узајамну одбојност. Тешко је, међутим, наћи такву тачку консензуса у америчкој политици као што је то однос према Израелу. Подршка јеврејској држави је нужан легитимацијски фактор и улазница за сваку озбиљну политичку делатност, поготово председничку кампању. Знао је то и Обама када је својевремено улазио у трку за Белу кућу и када је тражио други мандат. Његово негодовање на рачун Бенјамина Нетанијахуа представља тек окаснелу храброст из угодне хладовине завршетка другог мандата. Знају то и тренутни претенденти на номинацију демократа и републиканаца који су се ових дана утркивали за наклоност главног израелског лобија у САД, Америчко-израелског комитета за јавне послове (АИПАК). Сви осим једног.
БОЉЕ СЕ ВИДИ ИЗ ОВАЛНОГ КАБИНЕТА: Да наступ пред АИПАК-ом није само још једна представа за донаторе видело са и по томе што је питање односа према јеврејској држави у једном тренутку постало централно питање целе председничке кампање. „Када постанем председник, одмах ће бити одбројани дани политике која третира Израел као грађанина другог реда”, поручио је Трамп. „Америка никада не може да буде неутрална када је у питању безбедност и опстанак Израела. Пријатељи, о безбедности Израела нема дискусије”, грмела је Хилари Клинтон.
Потоњи хроничари су забележили да је Клинтонова ипак била убедљивија, захваљујући у великој мери трапавим Трамповим корацима као када је поручио да ће Америка бити неутралан брокер у израелско-палестинском сукобу. Члановима АИПАК-а опаска је пријала „као превлачење ноктима преко табле”. На његовом упорном помињању Палестине поентирао је Тед Круз цинично устврдивши да „Палестина не постоји од 1948”.
Републикански претенденти за номинацију нису одолели заводљивом пориву да утицајном лобију обећају нешто за шта и сами знају да је готово немогуће испунити. Обећавајући да ће поништити споразум о нуклеарном програму са Ираном и да ће америчку амбасаду преместити из Тел Авива у Јерусалим, републиканци су опет написали чек који се не може уновчити. Ова идеја није нова и слична музика за уши богатих израелских лобиста пушта се још од 1972. Патентирао ју је Џералд Форд још док је био конгресмен, али јој се успротивио тадашњи председник Ричард Никсон. На првој конференцији за новинаре коју је одржао као председник САД, Форд је 1974. поручио да је у интересу одржања мира на Блиском истоку овај предлог најбоље – оставити по страни. Када га је Јицак Рабин, у то време израелски амбасадор у Вашингтону, питао зашто се предомислио, Форд је одговорио: „Из Овалне собе се ствари сагледавају другачије него из Представничког дома.”
„СЛУЧАЈ” САНДЕРС: Када свет 2018. буде прослављао 70 година државе Израел могло би се десити да становник Беле куће, први пут у историји, буде Јеврејин. Појава Бернија Сандерса на политичком небу САД специфична је и по томе што је овај времешни сенатор изгледа истински решен да се држи својих принципа и по цену одрицања привилегија које му пореклом припадају. Тако је дошло до помало бизарног обрта у којем једини јеврејски кандидат не присуствује гала вечери коју је организовао водећи израелски лоби. Из Сандерсовог изборног штаба је саопштено да је АИПАК одбио његову понуду да се скупу обрати преко видео-линка, иако је сличан аранжман 2012. омогућен републиканцима Миту Ромнију и Њуту Гингричу.
Премда је део живота својевремено провео у израелском кибуцу, Сандерс је једини смогао снаге да критикује десничарску владу у Тел Авиву и да покаже разумевање за потребе Палестинаца. За разлику од својих такмаца, једини јеврејски кандидат је поручио да „не треба да будемо пријатељи само Израелу, него и палестинском народу”.
ШТА ЈЕ НАЈБОЉЕ ЗА ИЗРАЕЛ: „Пустимо да дрхте, пустимо да нас називају лудом државом. Пустимо их да схвате да смо дивља земља, опасна по своје окружење, ненормална, да можемо да полудимо, да можемо да подивљамо и спалимо сва нафтна поља Блиског истока или да тек тако можемо да започнемо трећи светски рат.” Тако је говорио легендарни Аријел Шарон. Ипак, данас би била грешка тврдити да сви Јевреји, било у Израелу било у дијаспори, имају идентичан став о питању спутавања моћи њихове државе. Либерална струја америчких Јевреја уопште нема дилему да је безгранична попустљивост Вашингтона према Тел Авиву у ствари медвеђа услуга.
Иако је Клинтонова општеприхваћена као боља опција по интересе Израела од других кандидата, најпре због тога што не доводи у питање потезе израелске владе, чињеница је да би управо та њена особина могла дугорочно да нанесе много више штете него користи јединој демократској држави на Блиском истоку. Свакој власти је неопходно преиспитивање и ограничавање, па тако и Нетанијахуовој. Уколико Вашингтон настави да третира Израел као размажено дете којем се све грешке праштају, на крају ће највећу цену платити управо јеврејска држава. Зато што прави пријатељи постоје да би пред нас поставили – огледало.
