Људски је праштати, али није фер људе правити будалама. Државни посао, надам се, није само хумористичка серија, већ држава треба да пружи какву-такву сигурност грађанима. Некада је владар наплаћивао главарину по сваком робу, а сада се многе дажбине поистовећују са једном речи – порез. Иако неки то дефинишу као обавезу сваког грађанина, за коју они не могу да очекују противуслугу, сви од државе, иако више није социјалистичка, очекују пристојне школе, болнице, безбедност, правду…
Први пут када сам писао уводник насловљен „Ја будала” осудио сам тадашњу власт која је опростила грађанима дугове за комуналије, грејање, струју… Јер, сви ми који смо уредно измиривали рачуне испали смо будале и сви смо били на губитку. Будале су испали и они који су градили куће са свим дозволама, пројектима, прикључцима за струју, воду, које су дебело платили. Поново су профитирали „дивљи”, они који су чекали да неко други реши њихове обавезе према држави. И решила је држава, ослободила их је свих обавеза, само да се пријаве и евидентирају уз симболични трошак, извештај да је кућа стабилна.
И сада се расправља да ли онима који су на време схватили да друштвена имовина није ничија и да може постати њихова, а зовемо их тајкунима, треба помоћи. Дугују стотине милиона због неплаћеног пореза, па се за њих разматрају олакшице. Али зато никако да се почне са такозваним укрштањем прихода и имовине. Годинама порезници обећавају да ће испитати одакле некоме толика имовина а нема ни радну књижицу. И ништа. Нема ни нацрта закона о пореклу имовине.
Ко дугује милионе и стотинама радника не исплаћује плате постаје државни проблем, брига. Тражиће се за њега решење, отпис, репрограм.
С друге стране ономе ко не плати казну зато што није на време вратио узету књигу из библиотеке следи пленидба имовине. Јер, на дело ступају – извршитељи. Утеривачи дугова упадају у станове по основу одлуке суда, али и без тога ако сте дужни за комуналије. Ни полиција ни БИА на то немају право, али имају извршитељи и то по сопственој процени. Министарство правде у томе не види ништа чудно. Ствари се пописују и, ако се дуг не измири, продају.
Само тамо где нема имовине констатује се немаштина и поступак се зауставља. Саосећајност или пуки прагматизам?
У Комори извршитеља тврде да полицију зову само ако морају. Због уштеде. Може дужник да уплати све и оставиће му пописане ствари, иначе оде све на добош. И виолина од које неко живи и слика, ретка књига. Исто као и лед телевизор. Ако могу остављају фрижидер и шпорет. То треба за прехрану. За бебин креветац нисмо сигурни. Али смо сигурни да ниједан извршитељ неће закуцати на врата неке виле чија власник дугује много. И многима. А међу онима којима сироти тајкун дугује сигурно се налази неко на чија ће врата закуцати господа извршитељи.
