• Novosti online

    Јагма за стицањем новца неповратно гута време и животе

    Представа „Казанова против Дон Жуана” у којој се бајковито сусрећу два највећа заводника у историји удварања настала је пре три сезоне у земунском Мадлениjануму као једино редитељско остварење преминулог глумца Предрага Ејдуса који је и тумачио лик Казанове. Предрагу Ејдусу у част ова представа управо је наставила да живи у поменутом сценском простору захваљујући писцу драме Миодрагу Илићу који је руководио обновом режије, али и глумцу Тихомиру Станићу који се у овој „сетној комедији” одлично снашао у лику Казанове. Када је Тихомир Станић у питању то и не чуди будући да овај глумац иза себе има целу лепезу ликова које је остварио током дуге и богате каријере од Иве Андрића, Милоша Црњанског, Саве Шумановића, Мефиста, Ракитина…

    На недавно завршеном Стеријином позорју додељена му је и награда за епизоду, за улогу Љубише у представи „Петријин венац”.

    Трајање у глуми за Предрага Ејдуса је било веома важно. „Играм, дакле постојим, ако не играм, умро сам”, био је његов уметнички кредо. По чему ви памтите Ејдуса?

    Урођена отменост, узвишеност на сцени, драгоцена драмска патетика, свештеничка посвећеност театру, надљудска енергија, снага и упорност, врлине су које су красиле Предрага Ејдуса. У шали се понекад представљао као Пеца Челик са Врачара, а био је прецизно избрушени дијамант. Памтим га и по нежности и благонаклоности којима је одисао.

    Казанова, поред тога што је у широј свести људи остао као велики заводник, био је и бескрајно компликована и комплексна личност. Јако образован, велики коцкар, али и интернационална личност. Какво је ваше глумачко искуство у случају остарелог Казанове?

    Био сам студент глуме кад сам видео Фелинијев филм са Доналдом Сатерлендом у улози Казанове. Опчињен тим ремек-делом пронашао сам и прочитао Казановине мемоаре „Повест мог живота” и од тада често играм тај лик, наравно у различитим представама. Јулио у „Венецијанкама” којег сам играо у позоришту „Двориште” осамдесетих година, Барон Голић у „Лажи и паралажи” у Атељеу 212 деведесетих и још неке улоге биле су моја лична посвета том филму чију естетику и хумор покушавам да дотакнем у разним приликама. Уз Бергманов филм „Фани и Александар”, Фелинијев „Казанова” је до данас остао за мене синоним за смисао бављења уметношћу. Идеал тежње и чежње. Чезнем за тренуцима у којима доживљавам ту врсту узбуђења коју сам имао када сам гледао те филмове.

    Казанову у представи „Казанова против Дон Жуана”затичемо у извесном замку у Чешкој где важи за дворску будалу и где га држе као библиотекара да би дворане повремено забављао својим причама. Како бисте описали, „поцртали” сукоб између реалног Казанове, историјске личности са митском личношћу у лику Дон Жуана?

    Играо сам Молијеровог „Дон Жуана” у Народном позоришту пре четврт века. Он срља у пакао. Казанова покушава да побегне из пакла и поведе своје изабранице у рајске вртове уживања. У тренутку када га у представи затичемо, његове успомене су бекство у „тврђаву снова”.

    Током каријере били сте и бунтовни, али и истраживачки расположени у позоришном смислу. Да ли театар може да промени свет, односно да утиче и на неке политичке промене?

    Вековима је могао театар да као огледало друштва утиче и на друштвене промене. Могао би и сада. Поготово ако под тим не подразумевамо само позоришне дворане него и телевизијске и филмске екране. Верујем да су многе негативне промене у друштву потпомогнуте оним што се деценијама емитовало на државној телевизији као драмски, хумористички серијски програм. Индикативно је што многи креатори и аутори серија сада, ваљда охрабрени непредвидивошћу ријалити програма, крећу у снимања без завршеног сценарија, без основног смисла и разлога постојања таквих програма са једином жељом да заузму профитабилне термине и фреквенције. Тако свеопшта јагма за тренутним стицањем новца и јефтине популарности неповратно гута време и животе.

    Чиме све глумац мора да влада у позоришном чину? Шта све мора да поседује?

    Недавно сам, покушавајући да студентима глуме на Академији уметности у Београду, где са редитељем Миланом Нешковићем водим једну класу, приближим шта би то могао бити мој професионални кредо пронашао у сећању на сопствене почетке упутство које сам давно чуо од Стевана Шалајића, једног из плејаде великих глумаца са којима сам имао срећу да играм. Партнер је увек у праву. Одговорите на ту чињеницу. А партнер је и глумац са којим играте. И редитељ и аутор текста који играте, а богами и публика. Мој драги колега Петар Краљ ми је, покушавајући да ми пре неколико деценија помогне да решим неки проблем на сцени рекао: „Диши, дубоко диши”. Дакле, ако дубоко дишемо уз свест да је партнер увек у праву, пронаћи ћемо у себи све одговоре и нећемо се огрешити ни о сопствени таленат ни о позоришну етику. Исто тако je Роберто Ћули, велики позоришни стваралац, изјавио у једном интервјуу нешто што сам одувек осећао, а нисам умео да дефинишем. Ћули је тада рекао да је глумац у средишту свега. Наиме, на енглеском и италијанском језику реч глумац значи „онај који делује”. А човек кад почне да делује – ствара и мења свет око себе.

    Link Izvora

    Klikni za komentar

    Odgovori

    Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

    Na Vrh
    Social Media Auto Publish Powered By : XYZScripts.com